Andrija Kuzmanović iskreno za "Hello!": Voleo bih da postanem otac

Andrija Kuzmanović iskreno za "Hello!": Voleo bih da postanem otac

04/07/2020

0

Neki ljudi su u gužvi zato što svoj posao odlično rade, pa imaju mnogo angažmana. Drugi jedva uspevaju da stignu da obave sve što bi hteli, jer sami sebi nametnu previše obaveza. Glumac Andrija Kuzmanović spada u obe kategorije, pa je intervju sa njim prava avantura. U stvari, intervju smo uradili brzo i lako, ali smo se za fotografisanje tri puta dogovarali. No, vredelo je, a razgovarali smo pola sata pre prvog postkarantinskog izvođenja predstave "Hotel 88". Andriji su dani, kao i pre pola godine ili godinu dana, bili ispunjeni od ustajanja do odlaska u krevet, bez obzira na to u koliko sati se dešavalo i jedno i drugo.

‒ Juče sam ustao u deset, od pola jedanaest do pola dva imao sam probu, potom sam otišao u Kumodraž na sahranu, od pola četiri do šest bio sam na slikanju, od sedam do devet na sastanku za jednu seriju, a uveče sam izašao ‒ ispričao nam je u dahu. Na pitanje da li mu je, budući da je navikao na takav ritam, bilo teško da prihvati nedavno usporavanje života odgovara

Pročitajte: Andrija Kuzmanović - Suzdržao sam se da ne puknem i pustim suzu

‒ Ne mogu da kažem da je bilo lepo, jer su neki ljudi zbog te pauze izgubili život, ali meni je odmor bio preko poteban. Dane izolacije iskoristio sam na najbolji mogući način: sedeo sam kod kuće, čitao, gledao filmove, telefonirao ljudima sa kojima se nisam čuo sto godina, pričao s familijom... Život je izuzetno brz, ne znaš šta nosi dan, a šta noć, pa nije na odmet pozvati drage ljude koji su u ozbiljnim godinama. Mislim da tek kada odu, shvatimo da je češće trebalo da se viđamo ili bar čujemo. Koliko god bilo teško, korona je donela i nešto dobro, a to je povratak mnogih u svoje kuće ili, kako se to često govorilo, na ognjišta, gde nisu bili odmalena. Svi su želeli da budu u prirodi, u kuhinjama su se spremali ručkovi i kolači...

Andrija Kuzmanović - Živeo bih u šezdesetim

Verujete li da su se ljudi promenili?

‒ Mi smo slabo promenljiva kategorija, ali smo bar ta tri meseca živeli kao u stara vremena.

Kad bi postojao vremeplov, gde biste se vratili?

‒ Moji roditelji rođeni su 1955. godine. Živeli su u gotivnim šezdesetim, sedamdesetim... Mislim da je to bio lep period – desio se “Vudstok”, hipi pokret, najlepše doba Holivuda, slušala se prava muzika, pojavljivali su se novi umetnički pravci, putovalo se... Živelo se bez mobilnih telefona. Pitao sam svojevremeno Marka Nikolića kako su se tada nalazili, kako su ih zvali za snimanja. Ja, verovatno, u tim uslovima ništa ne bih snimio. (smeh) U stvari, moguće da bih bio drugačiji. Zamisli, sediš kod kuće i cela porodica sluša šta pričaš sa dečkom ili devojkom. Što se mene tiče, rado bih se odrekao mobilnog, ali je nemoguće.

Vi baš ne volite mobilni telefon.

‒ Da! Do pre dve-tri godine imao sam najobičniji model, onaj koji zovu “dilerski”. Svi oko mene zurili su u svoje “pametne” telefone, a ja sam ponavljao: "Šta vam je, pustite ih iz ruku". Na kraju sam odustao i rekao: "E, sad ću ga i ja kupiti i biću najgori!" Danas sam jedan od ovisnika, zato ga i ne volim. Do sada su mogli da nas prisluškuju, sada mogu i da nas vide, jer svi imamo telefone sa dve kamere. Sve je jasno, ali bez njega gubiš trku s vremenom. Voleo bih da mogu da rasturam oldtajmere ili da se bavim starim zanatima na selu. Ne mora ni na selu, u nekom prigradskom naselju. Međutim, nisam za to.

Bio bi greh prema talentu koji imate.

‒ Beograd i ovo vreme jedu ljude. Kažu da se životni vek produžio, ali ja u to baš i ne verujem. Sve manje viđam starije, a sve više mi umiru drugari ili ljudi koji imaju manje od šezdeset. Gde je taj vek koji se produžio?

Glumac iskreno o emotivnom životu

Kada smo prošli put razgovarali, mnogi su nas pitali da li ste bili ozbiljni kada ste rekli da biste devojku koja vam se jako dopada čekali šest godina.

‒ Mogao bih i ceo život. Onaj ko me malo bolje poznaje zna da živim moderno, ali ti si ono što nosiš u sebi. Neko vreme možeš da uživaš u onome što ti pruža 21. vek, a da se kasnije vratiš na “fabričko podešavanje”. Kod mene svaka faza mora da se dovede o kraja, jer, ako to ne uradim, vratiću joj se. Svi smo svašta u životu videli, probali, čuli, danas nam je sve dostupno, ali u nekom trenutku sve to mora da prestane i da se vratiš na izvornu putanju.

Pročitajte: Andrija Kuzmanović o najbolnijem trenutku u životu - Taj dan je doputovao u Beograd i taj dan je umro

Šta je vaša izvorna putanja?

‒ Povratak prirodi, to jest kući. Svaki čovek u sebi sadrži ceo svet ili ništa. Imam 36 godina, posao mi dobro ide, ali bi porodica trebalo da bude na putu. Nemam ideju kako bi to trebalo da izgleda…

Da li je porodica na putu?

‒ Mislim da jeste. Kada neke stvari rešiš sam sa sobom, lako ćeš ih rešiti i sa svima drugima.

Možete da odlučite da se oženite ili da imate dete, ali za to vam treba još neko.

‒ Da, ali mislio sam da tebi mora da bude jasno i ko je to, i o čemu se tu radi. Nisam još rešio, ali ulazim u fotofiniš. Da ne bi bilo netačnih naslova – ne ženim se, nisam se ni verio, niti uskoro planiram. Sigurno je da želim da u nekom trenutku postanem otac. Voleo bih da imam dete, a ako se to ne dogodi, usvojio bih ga. Moji sestrići Vlada i Branko bitan su faktor u mom životu. To su sinovi moje starije sestre Simone. Njih volim kao što verujem da ću voleti sopstvene klince.

S tim što ujaci i tetke nemaju odgovornost koju imaju roditelji, pa im je mnogo lakše.

‒ Gotivno je biti dobar ujak. Moji ujaci su sjajni ljudi: Bob, Nik, Neša, Voja, Bane. Oni su mi pokazali kako je moguće biti moderan, kul ujak, uz dozu strahopoštovanja koje te tera da ga poslušaš. Zapravo, nije to strah, više je ljubav nego poštovanje, ali u svakoj ljubavi ima i poštovanja, i strahopoštovanja, svega.

Prema kome ste vi osećali strahopoštovanje?

‒ Prema mom dedi Vladimiru.

Na osnovu jednog od vaših odgovora može se zaključiti da se, mada nema ni ženidbe, ni veridbe, u vašem životu dešava nešto lepo i ozbiljno.

‒ Sazrevam.

Pitanje se odnosilo na ljubav.

‒ Da bi imao ljubav, moraš da sazriš. Sazrevam i bolje se osećam.

Andrija Kuzmanović - Potreban mi je odmor

Jednom prilikom rekli ste da ste, sećajući se oca, naučili da praštate. Kako vam ide praštanja?

‒ Moj otac nikada nije bio zlopamtilo, a majka nije ni danas. Mislim da se ljudska veličina ogleda u praštanju. Praštajući sebi, daješ privilegiju da čistog srca nastaviš. Mržnja je glupa, ružna, za nju nemam vremena. I ako budem iskoristio taj produženi vek, mogu da živim 85, mada ne znam šta bih u tim godinama uopšte mogao da radim.

Pročitajte: Andrija Kuzmanović potresnim govorom se oprostio od oca - Vi koji imate i dalje vaše taje, zagrlite ih

Pitajte Vlastu Velisavljevića šta je radio pre osam godina.

‒ Mogu i Miru Banjac. Generalno, nemamo vremena za svađanje. Naravno, nervozan sam u saobraćaju i mnogim drugim situacijama, često poželim da kažem nešto ružno, pa i da se potučem, ali za tim nema potrebe. Bezbroj puta sam ponovio: “Ne moramo da se ljubimo, ali je glupo da se svađamo”.

Da li vam 36 godina, koliko ste napunili 5. juna, zvuči kao “ozbiljan sam”?

‒ Kao broj zvuči mnogo, ali mogu da se osećam i starije i mlađe, zavisi kakav mi je period. Sada sam u fazi dečkića, iako mi je jasno da lagano idem ka muškarcu. Uvek ću nositi patike, trenerke, kratke pantalone… Nije bitno šta je na tebi, već šta je u tebi, mada volim i dobar sat, i lepe cipele ili kožnu jaknu.

Verujemo da će se mnogi koji vas poznaju, kad ovo pročitaju, zapitati šta će Andriji sat. Prati vas priča da nikada ne stižete na vreme, ali da ste toliko dobar čovek da se na vas niko ne ljuti.

‒ Počeo sam da demantujem takve priče. Imam 36 godina, pa je sramota da se to nastavi. Daću sve od sebe da se promeni.

Razgovor smo počeli konstatacijom da imate mnogo posla. Šta sve radite?

‒ U jeku su probe za predstavu “Hotel 69”, koja je nastavak “Hotela 88”. U stvari, nije nastavak, jer im je zajedničko samo to što je na sceni ista ekipa i što je radnja smeštena u hotelu. U Bjelinom filmu o Tomi Zdravkoviću glumim njegovog menadžera. Na to sam se usredsredio jer je uloga kompleksna i važna. Trebalo bi da snimanja počnu krajem jula, a imam i veliku seriju koja podrazumeva devedeset dana snimanja. Na jesen me, Bože zdravlja, čeka film “Zlatni dečak”. Ko zna, možda uspem da odem i na more.

Komentari (0)

Loading
Brankica Treskavica/Teodora Vuković Luka Šarac

Pročitajte još

Najnovije vesti