Nina Janković i Gordan Kičić: Kad se kamere ugase, živimo sasvim realan život

Nina Janković i Gordan Kičić: Kad se kamere ugase, živimo sasvim realan život

09/12/2019

0

Na neobičnom putovanju čuvenim plavim vozom Nina Janković i Gordan Kičić traže odgovor na pitanje da li je ljubav rešenje svakog problema

Debitantsko rediteljsko ostvarenje Gordana Kičića, “Realna priča”, u kojem on i Nina Janković igraju supružnike Veljka i Jadranku Radisavljević, navodi nas da zastanemo i razmislimo o svom životu i odnosima sa najbližima. Retko ko je izašao iz bioskopske sale, a da među glavnim junacima nije prepoznao sebe ili nekog iz svog okruženja, pa ne čudi što je jedan od najčešćih komentara sažet u pitanju da li je sve moralo biti prikazano toliko realno. Tako smo i počeli razgovor sa popularnim glumcima, koji ne kriju da su likovima dali deo sebe, ali su se u njima i prepoznali.

Nina: Nije moglo drugačije zato što je Kičić čovek koji realno sagledava stvari.

Gordan: Mnogo ljudi mi je preko društvenih mreža zahvalilo na ovom filmu. Kažu da su se nasmejali i opustili, zavoleli naše junake i zajedno sa njima doživeli neku vrstu katarze. To je bila naša ideja kad smo pisali scenario i srećan sam što smo uspeli da je realizujemo. Naslov filma opravdava njegovu suštinu.

Prikazujući svakodnevicu jednog glumca i njegove porodice na neki način demistifikovali ste vašu profesiju. To ste učinili i zakazivanjem ovog intervjua u prepodnevnim časovima, što se kosi sa ustaljenim mišljenjem da umetnici počinju da funkcionišu tek u drugoj polovini dana.

Gordan: Supruga i ja živimo kao svi parovi sa dvoje dece. Ako ne odemo u nabavku ili ne platimo račune, niko to neće uraditi umesto nas. Status umetnika je takav kakav jeste, i ja nemam problem sa tim. Radujem se što su ljudi dobili priliku da kroz Veljkov život sagledaju i našu realnost.

Nina: Intervjui su sastavni deo našeg posla, a mi smo navikli da zbog snimanja ustajemo u zoru, nekad i da ne spavamo celu noć. Imam malo dete i više mi odgovara da obaveze završim dok je u jaslicama, kako bismo ostatak dana mogli da provedemo zajedno.

Nina Janković u božanstvenoj haljini na crvenom tepihu

Gordane, kako izgleda jedna vaša obična sreda?

Gordan: To kod mene odavno ne postoji. Svaki dan je drugačiji, ali podrazumeva se odlazak do kancelarije i komunikacija sa velikim brojem ljudi. Kad nemam predstavu ili snimanje, vreme provodim sa porodicom. Dugo nisam vežbao, sigurno pola godine, a voleo bih da i to ponovo postane deo mog dana.

Smatrate li da će kako vas lično, tako i vaše kolege, posle ovog filma gledati drugačijim očima?

Nina: Rekla bih da su pre pojave društvenih mreža ljudi drugačije zamišljali naš svet, a sada je sve nekako na dlanu. Osim toga, dosta njih želi da statira, pa na licu mesta mogu da vide kako izgleda ovaj posao. A kad se kamere ugase, živimo sasvim obične živote. Mene, recimo, svako posle podne možete sresti u parku sa sinom.

Verovatno će biti i onih koji će poći u bioskop s mišlju: “Baš da vidim šta je Kičić režirao”.

Gordan: Moguće. Želeo sam da ispričam istinitu priču o čoveku koji se bori sa privatnim i poslovnim nedaćama, za koje je dobrim delom i sam zaslužan, mada toga nije svestan. Pustio sam da ga životne okolnosti vode ka rešenjima i usput teraju da pogleda unutar sebe i zapita se šta dalje. Većina muškaraca bije slične bitke, ali retko koji otvoreno govori o problemima. Bilo mi je inspirativno da predstavim priču iz perspektive muškarca u “izvesnim godinama”.

Razlikuje li se vaša perspektiva iz ugla četrdesetogodišnjaka od one koju ste imali u mlađim danima?

Gordan: Svakako. Kažu da su ovo najbolje godine. Verovatno i jesu - možemo da uradimo isto što smo mogli i sa trideset, a mudriji smo i iskusniji. Daće Bog da se vidimo za deset godina, pa ću moći da kažem kakve su mi bile četrdesete.

Ima li Gordana u Veljku?

Gordan: Glumac u svakom liku mora da pronađe deo svog karaktera i da pokuša da ga odbrani. Veljko i ja smo jedno drugom dosta pružili; on meni lepotu igre, ja njemu priliku da jezdi kroz život odbijajući da odraste.

Da li, kad glumac režira, pravi kasting ili pozove prijatelje?

Gordan: Devedeset posto teksta pisano je namenski, za određene glumce. Kasting sam pravio za dete, koje igra Lena Lazović, i za suprugu. S obzirom da je Nina mlađa od mene deset godina, nisam bio siguran da li ćemo pred kamerama delovati kao skladan par. Kolege su bile predusretljive prema meni i hvala im na tome. Svi su bili fantastični. Carevi.

Od kada datira vaše i Ninino poznanstvo?

Gordan: Pre devet godina zajedno smo igrali u “Jagodićima”. Ona je jedna od mojih omiljenih glumica.

Nina: Na mojoj svadbi otpevao je jednu pesmu i stvorio pravu koncertnu atmosferu. (smeh)

Šta ste pomislili kad ste pročitali ovaj scenario?

Nina: Iskreno, rasplakala sam se. Dirnulo me je sve što se dešava u toj porodici - problem koji ima njihovo dete, činjenica da su se njih dvoje otuđili... Parovi se sve češće rastaju, a da nisu ni pokušali da izglade nesporazume.

Neko bi rekao da je ljubav rešenje svih problema.

Gordan: Ljubav jeste preduslov, ali bez razumevanja, poštovanja i razgovora sve je uludo. Postoji ona mudra rečenica koja glasi da “sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna nesrećna je na svoj način”. Kada se učini da je sve beznadežno, trebalo bi gledati širu sliku - da su se dvoje ljudi zavoleli, krenuli zajedničkim putem, dobili dete. Ovaj film govori i o tome da nije kraj sveta i ako par odluči da se raziđe. Biće života i posle, ali važno je dati šansu.

Nina: Svi previše radimo, i muškarci i žene, i u toj potrebi za dokazivanjem često se izgubimo. Manje razgovaramo jer smo fokusirani na telefone i bukvalno nas hvata panika ako “zabaguje”. Postali smo užurbani, sve nam smeta, počev od gužve u saobraćaju pa nadalje. Zbog svakodnevne nervoze imamo potrebu da se iskalimo na nekome, a prvi na udaru je partner. Moramo naći vreme koje ćemo provoditi zajedno, kao porodica, slušati šta druga strana ima da kaže, a ne da odmah padamo u vatru. U scenariju sam prepoznala neke situacije iz svog okruženja i osetila da pripadam toj realnoj priči. Znala sam da ću, ako mi Gordan ukaže poverenje, napraviti lepu stvar.

Delite li njegovo mišljenje da ste ovom ulogom učinili iskorak u karijeri?

Nina: Aposlutno. Film sam premijerno videla u Centru “Sava”, baš sam bila zadovoljna. Inače, kad prvi put gledam sebe u nekoj ulozi, uvek tražim greške kako ih ne bih ponovila.

Koliko vam je činjenica da ste majka pomogla u građenju lika?

Nina: Da ste me to pitali pre nego što sam dobila dete, rekla bih da nema razlike. Emotivna sam osoba i mnogo toga me lako dirne. Međutim, ovo je bilo nešto potpuno drugačije. I sama pomisao da bilo koje dete ima problem je teška, a ako ste vi roditelj tog deteta, onda je još teže. Majke sve gledaju kroz ličnu prizmu.

Kad smo već kod majčinstva, verujem da ne postoji osoba koja, kad vidi vašeg sina Vukašina, ne prokomentariše da je presladak i usput ne upita od koga je nasledio bujnu kosu?

Nina: To me svi pitaju, zaista. Vukašin ima kosu na tatu. Inače, nije što je moj, ali stvarno je neodoljiv. Dok ga gledam napunim se ljubavlju i energijom, i stvarno mi teško pada kad moramo da se razdvojimo, makar i na nekoliko sati. Sa godinu i po mnogo toga zna, neprekidno brblja i vrlo je zabavan.

Gordane, da li su vaše ćerke dovoljno velike da isprate ono što radite?

Gordan: Starija ćerka, Sofija svesna je da sam glumac. Ona i supruga pogledale su film pre nego što je bio gotov. Rekle su mi neke super stvari, mnogo mi je značilo njihovo mišljenje jer su svemu pristupile čista srca. Značili su mi i saveti mog oca, koji je prisustvovao snimanju.

Posle premijere čuli su se komplimenti na račun filma, ali i da imate veoma lepu suprugu.

Gordan: Hvala, delim to mišljenje. (smeh)

Kada bismo nju pitali kako izgleda deliti život sa glumcem, šta bi nam rekla?

Gordan: Ništa, zato što ne daje intervjue. Šalu na stranu, oboje se trudimo da sačuvamo privatnost. Ne objavljujemo fotografije ćerki, a ako jednog dana požele da se bave nekom javnom profesijom, odluka će biti na njima. Nema razloga da budu u medijima samo zato što sam ja glumac.

Da li vas je supruga prepoznala u nekim segmentima ovog ostvarenja?

Gordan: Jeste, imala je vrlo duhovite opaske. Veljko je arhetip ljudi koji odbijaju da odrastu i prihvate odgovornost. To je svojstveno svim muškarcima, priznali ili ne. Pitanje je samo kako će to sprovesti - da li će glasno negodovati ili će reći da je sve u redu i uspešno izbeći da obave ono što treba. Prilično sam iskren prema sebi, pa umem da prepoznam svoje mane. I Veljka sam predstavio kao čoveka sa manama, ali ga nisam osuđivao.

Nina, da li je Veljko po vašim kriterijumima toliko loš muž i otac i da li biste, kao Jadranka, poželeli da se razvedete?

Nina: Ne mislim da je loš muž, samo je osoba koja beži od problema, za razliku od mene koja se trudim da ih u startu rešim. Izgleda da je sa njim nemoguće razgovarati, ali ipak bih pokušala pre donošenja “presude”.

Važite za jednu od naših najlepših glumica. Koliko vam je ta odrednica značila u karijeri?

Nina: Pre mi je smetalo, danas mi prija da čujem i takve komplimente. Ne bi valjalo da pričaju: “Nekada je bila lepa, vidi je sada”. (smeh) Bez šale, nije lako održati fizički izgled, kao što nije lako opstati u našem poslu.

Nepopravljivi romantici nadaju se da će “Realna priča” dobiti nastavak.

Gordan: Videćemo.

Nina: Nikad se ne zna.

Za kraj, da se vratimo malo u prošlost. Fotografije za ovaj intervju nastale su u "Plavom vozu“ nekadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza. Vaš deda Mioljub Kičić bio je u Titovom lekarskom timu. Verujemo da je porodici ostavio u amanet sijaset zanimljivih priča.

Gordan: Jeste, ali koga to danas zanima? Mlade generacije ne znaju ni da je postojao Josip Broz, još manje koliko je bio značajan u svetskim okvirima. To su bila neka druga vremena, druga zemlja... Moj deda bio je uz Tita poslednjih deset godina njegovog života. Išao je sa njim na brojna putovanja, sasvim sigurno i „Plavim vozom“. Ja nisam imao priliku da se provozam, bio sam mali, ali znam da smo porodično išli na otvaranje „Kuće cveća“ pre nego što je zvanično otvorena. Teško je sve uspomene sažeti u nekoliko rečenica. Nedavno smo pronašli dokumentarni film iz 1984. godine, u kome deda priča o tom periodu života, ali i svojim naučnim dostignućima. Bio je general, a pre svega endokrinolog, profesor na Medicinskom fakultetu, načelnik na "Vojnomedicinskoj akadmeiji“. Studenti i danas uče genetiku iz udžbenika koji je on napisao.

Eva Čubrović/Stana Luković Luka Šarac

Pročitajte još

Najnovije vesti