Nenad Pagonis prvi strah nije doživeo u ringu. Pored borilačkih sportova, majstor je i za spremanje pice, odlično se snalazi i sa gitarom, a sada otkriva kada je postao ranjiv.
Nenad Pagonis u šou-programu „Tvoje lice zvuči poznato"
Po čemu se ovo učešće u šou-programu „Tvoje lice zvuči poznato“ razlikuje od onog od pre nekoliko sezona?
- Prošli put imao sam dosta sportskih obaveza. Sate sam provodio na treninzima, putovao na boks-mečeve u Nemačku i nazad, a istovremeno sam skoro svakog dana dolazio u Beograd na probe i snimanja. Namučio sam se baš. Sada je lakše, opuštenije i zabavnije. Dovezao sam kamp-prikolicu ispred prostora u kome snimamo da bismo imali gde da provodimo vreme između izlaska na scenu, šminkanja i proba. Svima je to postalo omiljeno mesto za odmor. Dok sa Šašićem igram šah, Keba odspava partiju, ili Knez. Edita, Ana i ostali vole da popiju kafu koju spremam, a uslov je da obavezno vrate šolju. (smeh)
Jeste li zadovoljni dosadašnjim tokom serijala?
- Ostvario sam dve pobede, usrećio decu u programima Fondacije„Novak Đoković“ i na Dečjoj onkologiji u Tiršovoj izmamio neke osmehe, dobijam mnogo pozitivnih komentara i poruka podrške. Sve to mi govori da je moje učešće imalo svrhu.
Nakon 9 godina braka Nenad Pagonis ostavio suprugu Maju?
Da li bolje pevate ili svirate gitaru?
-Bolje pevam. Volim i gitaru, ali je ne sviram na visokom nivou. Za sebe kažem da sam „akordaš“.
Šta vas je motivisalo da na pragu tridesetih napišete autobiografiju „U ringu sa životom“?
-Iskreno se nadam da će moje iskustvo koristiti mladima da shvate suštinu života ili bar vide da se vredi boriti. Prolazeći kroz teške trenutke postao sam čovek kakav sam danas. Zahvalan sam i smatram da sam se dobro snašao u tom ringu - izazove sam prihvatao otvorenog srca i uma, izvukao sam dobre lekcije i evoluirao. Kada sam padao u nokaut uspevao sam da ustanem, otresem prašinu i nastavim dalje. Do pobede.
Po čemu pamtite detinjstvo?
- Za razliku od današnje dece vreme smo provodili napolju, igrali smo košarku, „lopova i žandara“. Stekao sam prijateljstva od kojih neka i danas traju. Opet, tu je i ona manje lepa strana. Problem sa alkoholom koji je imao moj otac često je bio povod za svađu sa majkom. Teško su mi padala i putovanja od kuće na Fruškoj gori do škole u Novom Sadu. Bilo kako bilo, roditelji su mi pružili neizmernu ljubav i verujem da su za mog brata, sestru i mene dali i više nego što su mogli.
Desetostruki prvak sveta u kik-boksu Nenad Pagonis više naučio iz poraza nego iz pobeda
View this post on Instagram
Desetostruki ste prvak sveta u kik-boksu. Postoji li prečica do svetskog trona?
- Ne postoji. U životu možda i postoje prečice, ali onda nećete naučiti lekcije koje su vam namenjene, a jedino tako ćete umeti da vrednujete uspeh koji ste postigli.
Za 15 godina karijere imali ste 160 mečeva, od kojih ste samo sedam izgubili.
- Posle prvog poraza, sa17 godina, spoznao sam da ko visoko leti nisko pada. Iz kasnijih poraza naučio sam da se u pobedi ne ponesem, a u porazu ne postidim. To je samo prilika da sagledaš greške i shvatiš šta bi trebalo da promeniš kako bi sledeći put bio bolja verzija sebe. Više sam naučio iz poraza nego iz pobeda, a najbitnija lekcija je da čovek treba da bude skroman i čestit.
Za koju pesmu biste rekli da je vaša “lična karta”?
- Izdvojio bih dve: „Hells bells“ grupe „Ej-Si / Di-Si“ i „Džemper za vionograd“ Miladina Šobića.
Govorite li grčki jezik?
- Mogu da se sporazumem. Imam u planu da bolje naučim jezik, jer me to na neki način približava korenima.
Šta ima Novi Sad i nijedan drugi grad na svetu?
- Toplinu, ljude koji su pravi domaćini, lepe zgrade, široko nebo, Frušku goru, a pre svega gostoljubivost.
Nenad ima ćerku Tesu i sina Vladimirosa
View this post on Instagram
Koja vam je prva asocijacija na roditeljstvo?
- Velika odgovornost. Kada znate da dva mala bića zavise od vas, postajete pažljiviji, osetljiviji, a pre svega ranjivi. Prvi strah u životu doživeo sam kada se Tesa rodila, a prognoze o njenom zdravlju nisu bile dobre. S druge strane, nijedna sreća nije tako velika kao kada vam dete kaže da vas voli, kada vas zagrle te male ruke.
Kako vam se zovu deca?
- Ćerka je Tesa. Dobila je ime po Tesaloniki ili Solunu, odakle je moj deda. Sin se zove Vladimiros, po mom ocu koji je preminuo 2007. godine.
Da li ste sina i ćerku usmerili na bavljenje sportom?
- Tesa ide na atletiku. Pored toga pohađa časove violine i slikanja. Sport čoveku daje čvrstinu, a umetnost mu otvara vidike i pruža duhovnu širinu.
Kako se snalazite u kuhinji?
- Volim da pravim ono što volim da jedem, a to su uglavnom pice. Ne bih da se hvalim, ali moji drugari pričaju da sam najbolji pica-majstor, imam i svoju peć.
Osnivač ste i učesnik brojnih humanitarnih akcija. U kom pravcu je trenutno usmerena vaša pažnja?
- Nosilac sam digitalne kampanje “Ne preskači moju priču”, u kojoj se borimo protiv vršnjačkog nasilja, a pokrovitelj je Ministarstvo omladine i sporta. Šaljemo poruke ne samo žrtvama, roditeljima i nastavnicima, već i samim nasilnicima, jer su i to deca kojima su potrebni pomoć, pažnja, usmeravanje.
