"Izvinite, jeste li vi glumili u 'Vojnoj akademiji'“, bojažljivo su pitali mališani koji su prilazili Bojanu Periću dok smo radili intervju u bašti jednog kafića, da bi ga zatim zamolili i za zajedničku fotografiju.
- Niko srećniji od mene kad mi se obrati lepo vaspitano dete. To, nažalost, nije čest slučaj, evidentno je da roditelji imaju sve manje vremena - kaže mladi glumac, koga od dana kada se pojavio na sceni prati glas vrednog i pristojnog momka. Kada se tome doda i njegov dečački šarm, jasno je zbog čega među fanovima ima ne samo školarce već i brojne pripadnice lepšeg pola. Oni koji ga dobro poznaju tvrde da ga popularnost nije promenila, a na pitanje kako reaguje na pohvale, odgovara:
- Na komplimente uzvraćam tako što se povučem u sebe, uvek mi bude neprijatno. Ako se nisam "pokvario", onda mi je drago zbog mojih roditelja, jer to znači da su dobro odradili svoj posao.
Osim fotografije i autograma, traže li vam obožavaoci i broj telefona?
- Desi se, doduše retko, pošto su i sami svesni da bi to bilo prelaženje granice dobrog ukusa. S poslovne strane gledano, moj broj telefona je javno dostupna informacija, ali ne u tim situacijama. Jasno stavim do znanja da sam spreman da odgovorim na svako pitanje koje je ne izlazi iz sfere pristojnosti.
Verujemo da se toliko interesuju o vašem životu u uniformi, da se ponekad i sami zapitate da li ste glumac ili vojnik.
- Upravo tako. Nedavno sam konstatovao da u 21. veku ljudi i dalje ne vrše distinkciju između glumačkog zadatka i persone koja izgovara naučeni tekst. Dobra strana svega je da smo neke ljude zaista ubedili da je ono što su videli na ekranu i realno moguće.
Šta glumcima teže pada - snimanje "od jutra do sutra“ ili promocija završenog projekta koja podrazumeva i putovanja s jednog kraja zemlje na drugi?
- Volim svoj posao i nemam problem da zbog obaveza ustanem rano ujutru, čak i da uopšte ne spavam. Istovremeno, ako pričamo o "Vojnoj akademiji", imali smo sreću da je publika već posle prve epizode pokazala da voli i poštuje ono što radimo. To je nešto najlepše što glumac može da doživi. Činjenica da smo stigli do petog nastavka jasno govori da radimo kako treba. Inače, da se vratim na pitanje, glumcima najteže pada kad nemaju posla. To je najgore.
Šta rade kad nemaju angažman?
- Jedni strpljivo čekaju, drugi tuguju, neki putuju. Ja spadam u sve tri kategorije, a najviše se prepoznajem u poslednjoj.
Može li se bez sujete, karakteristične za vašu profesiju, ići napred?
- Sujeta je prisutna u svakoj profesiji, ima je dosta i u našem narodu, a sve iz neke lične nesigurnosti. Ne mislim da sam sujetan, uživam u poslu kojim sam izabrao da se bavim, a sve drugo je sticaj okolnosti. Ni ja, niti iko od nas ne mora da voli svakog kolegu, ali mora da ga poštuje kako bi zajedno dali svoj maksimum.
Da li se između prvog i petog dela filma "Vojna akademija" više promenio Danijel Stošić ili Bojan Perić?
- Stošić je od kadeta stigao do čina kapetana. Ima jasnu liniju napredovanja i za očekivati je da ga Perić prati. Nas dvojica smo već osam godina nerazdvojni.
Jeste li se nekad posvađali?
- Jesmo, više puta. Njega su životne okolnosti dovele do tačke gde je sada, a ja sam morao da mu se prilagođavam. Opet, neke stvari koje je on napravio obeležile su moj život. To je uzajamno sazrevanje, s tim što njemu bolje ide. Bar imam uzor koji mogu da "jurim“. (smeh)
Nedavno ste proslavili 34. rođendan. Šta ste sebi poželeli?
- Ono što želim svima, dobro zdravlje i sreću. Kad dođete u taj stadijum, znači da ste počeli da shvatate suštinu života. Ako nema zdravlja, džaba sva materijalna dobra.
Ranije niste blagonaklono gledali na godine koje dolaze, da ne kažemo da ste strepeli od njih. Da li je sada malo lakše?
- Naprotiv, još sam gori. Rođendan je, rekao bih, jedini dan kada nisam iskren. Zahvaljujem ljudima na čestitkama, a nije mi baš do slavlja. Deprimirajuće doživljavam činjenicu da godine prolaze, iako se suštinski ne menjam previše. Uprkos tome što imam nemalih 34, još sam u fazonu: "Možemo li ovo da završimo pa da idem kući da se igram?“ Promenio sam igračku, više me ne zanimaju autići, nego "Sony“ igrice. U duši sam Petar Pan - ne vidim da ću ikada stasati u potpuno zrelu osobu, ali mislim da to nije loše.
Govore li vam: "Bojane, vreme je da se uozbiljiš“?
- Čujem to s vremena na vreme. Mada, ako ćemo pravo, o nekoj neozbiljnosti možemo da govorimo kada je reč o privatnom planu. Više mi je stalo da budem profesionalan i odgovoran u poslu.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Opaske tog tipa obično se čuju od roditelja koji žele da im se deca privatno "skrase“.
- Moji mama i tata nisu iz te priče, nikada me nisu kontrolisali, još manje primoravali da nešto uradim. Kada bih ih, u dilemi, pitao za savet, odgovarali bi: "Mi bismo to tako, a ti razmisli“. Do sada nisam imao potrebu da se na taj način "skrasim“, niti sam doživeo tu vrstu pritiska. Ni za čim ne treba juriti, sve dođe kad mu je vreme.
Dolazi li vreme za neku novu romansu, posle raskida duge veze?
- Ako dođe, dobrodošla je.
Nedavno ste izjavili: "Nikad ti ne priđe ona za koju želiš da ti priđe.“
- Neke naizgled očigledne ljubavi se nikad ne dese, a neke neočekivane se ostvare. To je tako. Čovek voli i bude voljen, onda malo manje voli ili bude voljen. Sve je za ljude i sve to treba proživeti.
U najavi za "Vojnu akademiju 5“ stoji, između ostalog, i to da je reč o priči u kojoj će se mladi vojnici naći u specifičnim životnim uslovima koje stavljaju na test ljubav i prijateljstvo. Koliko ste se često na privatnom planu suočavali sa takvim situacijama?
- Sa takvim "testovima“ suočavamo se svakodnevno, pogotovo mi, glumci, koji se pitamo da li smo neku ulogu mogli bolje da uradimo. Ja sam, generalno, sklon preispitivanju do granice da sebe opteretim. Dešavalo se i da propustim neke nove šanse dok razmišljam da li je dovoljno dobro ono što je ostalo iza mene.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Ima li sklonost ka preispitivanju veze sa vašim horoskopskim znakom?
- Verujem da ima. Sve vagam, a u tom vaganju često mi se i kantar raspadne. Iako uporno govorim sebi "nemoj tako“, izgleda da ću se te navike teško osloboditi.
Da li vam je balet i dalje najveći "neprijatelj“?
- Najveći protivnik mi je vreme koje mi nedostaje da se posvetim baletu kako bih se konačno ratosiljao pitanja hoćeš li konačno završiti taj fakultet. Šta da radim kad nisam talentovan za igru. Na prvoj godini su mi se, kad smo na kolokvijumu pokazivali znanje narodnih igara, toliko zapetljale noge da sam se prosuo koliko sam dug. Pogledao sam s poda u profesorku i konstatovao: "Ovo vredi bar šest“. (smeh) Dala mi je osmicu pošto sam ostalo dobro odradio.
Šta ima na Grenlandu, gde sutra putujete?
- Ne znam, idem da vidim pa ću vam pričati kad se vratim. To je svakako destinacija drugačija od ostalih, da ne pričam da je i jedna od planiranih akcija "lov na sopstveni ručak“. Ono što ulovimo tog dana, to ćemo jesti. Nije tajna da ne volim da lovim, pa ću se "šlepati“ uz ostale, ali ću dati doprinos prilikom kuvanja. Psihički se spremam za temperaturni šok; danas sam u kratkim rukavima na beogradskom suncu, sutra ću biti u najdebljoj perjanoj jakni. Do kraja godine planiram jedno lepo krstarenje, možda otputujem i u Englesku. Rado bih otišao i u posetu afričkim plemenima, ali nemam s kim. I eto naslova za intervju: "Tražim pravog saputnika za putovanja“. (smeh)
