Zahvaljujući seriji “Vruć vetar” dramska umetnica Vesna Čipčić decenijama je jedna od naših omiljenih glumica. Iza nje je više od stotinu pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, za koje je dobila brojna prestižna priznanja. Godinama se bavi i slikarstvom, u slobodno vreme piše knjigu o svom ocu, čuvenom kikindskom učitelju. Letos je zvanično postala penzionerka, ali mlad duh, vesela narav i potpuna posvećenost poslu i dalje su njen zaštitni znak.
Nedavno ste nagrađeni na „Filmskim susretima“ u Nišu za sporednu ulogu u filmu “Ajvar”. S obzirom na to da ste u dugogodišnjoj karijeri dobili mnoga priznanja, gde ih čuvate i koje vam je najdraže?
- Film “Ajvar”, rediteljke Ane Marije Rosi, nije se vratio ni sa jednog festivala bez nagrada. Veliko mi je zadovoljstvo priznanje na niškom festivalu za ulogu majke Sneže, jer sam ga dobila od kolega. Sve svoje nagrade čuvam ušuškane na polici za knjige, kao drage uspomene.
Ostvarili ste toliko sjajnih uloga, pred kamerama i u pozorištu, da ih je teško izbrojati. Koju biste mogli da izdvojite kao vaš zaštitni znak?
- Odigrala sam više od stotinu uloga. Prihvatala sam ih po svom glumačkom afinitetu i teško se mogu odlučiti za najdražu. Ako već moram, onda su to one u predstavama “Mleko”, “Frederik ili bulevar zločina”, sa nezaboravnim Draganom Nikolićem, “Oskar i mama Rouz”... Veliko zadovoljstvo pričinjava mi i nagrađivana predstava “Zašto je poludeo Gospodin R.” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Kad god repriziraju “Vruć vetar”, domaća publika iznova se zaljubi u vas, a mnogi se sa setom vrate u lepša vremena. Imati li i vi osećaj da je pre bilo bolje?
- Pored plejade divnih glumaca ja sam bila, takoreći, početnik. Tema serije aktuelna je i danas. Ozbiljno se radilo, pa su, shodno tome, ozbiljni i rezultati. A da su vremena bila kudikamo lepša - jesu, i te kako.
Da li ste te 1980. godine na tren pomislili koliku popularnost će vam doneti lik Šurdine supruge Vesne? Da li je iko iz ekipe mogao da pretpostavi da će i posle četiri decenije to biti jedna od omiljenih domaćih serija?
- Ni sama nisam mogla da pretpostavim da će postati tako uspešna i voljena serija, koja će se toliko dugo gledati i pamtiti. Kao što svaka dobra strana ima i onu drugu, trebalo je da se desi mnogo odigranih uloga u pozorištu dok nisam stigla do prvih nagrada za svoj rad. Sreća da nisam prihvatila reklamu koja mi je tada nuđena, pojela bi me pomrčina. Takvo je to bilo vreme.
Kako biste danas opisali vašu karijeru? Šta vam sada znači gluma i sve što to zanimanje nosi?
- Sigurno je moglo i više i bolje. Toliko mi je od Boga dato. Hvala mu na svim darovima. Kad bih morala da biram, to bi opet bila gluma.
Od letos ste zvanično u penziji, ali ste već rekli da ćete raditi dok ste živi. U koliko predstava trenutno igrate?
- Zvanično jesam, ali se ne osećam penzionerkom u pravom smislu reči. Igram nesmanjenim tempom i uživam u svom repertoaru, pre svega u predstavama “Mleko”, “Zašto je poludeo gospodin R.”, “Klošmerl”, “Oskar i mama Rouz”, “Ženski razgovori”, “Baš hoću”.
Najavili ste da ćete napisati knjigu o vašem ocu, čuvenom učitelju Miti, po kome se od ove godine zove jedna nagrada u Kikindi. Dokle ste stigli?
- Nažalost, profesionalne obaveze ne dozvoljavaju mi da se posvetim isključivo pisanju. Kad ugrabim malo vremena, pobegnem u neke mirnije prostore i ponešto napišem. Prvi put pišem, pa nije lako. Mnogo materijala i artefakata ostalo je iza mog oca. Bavio se nastavom početnog čitanja, pisao je bukvar, prevodio je đake iz prvog u treći razred, i sve to pre 45 godina. Od ove godine se, na moju veliku radost, u Kikindi dodeljuje nagrada za inovaciju u pedagogiji i nastavi početnog čitanja “Dimitrije Mita Čipčić”. Knjigu nameravam da završim početkom naredne godine.
Sudeći po stavovima i radoznalom duhu, prava ste naslednica vašeg oca. Šta je najsmelije što ste uradili u životu?
- Svoju prvu izložbu klovnova imala sam u Amsterdamu, u galeriji “Akantes”, a potom u Utrehtu, Novom Sadu, Egeru u Mađarskoj i, naravno, mojoj Kikindi. Smelo, dakako, kao i knjiga koju pišem. A najhrabrijim smatram letenje motornim zmajem.
Kakve vas uspomene vežu za detinjstvo u Kikindi?
- Topao roditeljski dom, u kom je carevala moja sloboda. Bogato i sadržajno detinjstvo i gimnazijski dani. Miris dunja i noćne frajle. Ne bih to menjala ni za šta na svetu.
Ipak, rođeni ste i veći deo života provodite u Beogradu, koji se, kao svaka metropola, konstantno menja. Kad je vama bilo najlepše u njemu?
- U vreme mog studiranja Beograd je bio čaroban grad, ni nalik ovom danas.
Imate li neki skriveni kutak gde, na primer, sa prijateljicama pijete kafu?
- Nema skrivenijeg od lipe u mojoj bašti, a odmah pored je kafe-klub “Monks”.
Koliko imate prijatelja? Jesu li mahom iz branše?
- Imam širok krug prijatelja, i to nisu samo kolege. Dovoljno sam u društvu glumaca na poslu, pa mi, prirodno, prijaju ljudi drugih profesija. Posebno mesto imaju drugari iz detinjstva. Zabave sa njima ne propuštam.
Jeste li se nekad razočarali u nekog od njih i sklapate li lako nova prijateljstva?
- A ko se to nije razočarao? Verovatno sam i ja neke razočarala. Sa interesantnim, pametnim i duhovitim ljudima se ne mimoilazim.
Kako ste rešavali situacije u kojima ste se osetili izdanom? Insistirate li na otvorenom razgovoru ili jednostavno tog nekog precrtate i nastavite dalje?
- Ljude koje sam odabrala i pustila da mi priđu blizu ne mogu lako da otpišem. Uostalom, hrišćanski je praštati. Samo u izuzetnim situacijama delim crvene kartone.
Šta je najvažnije da bi prijateljstvo opstalo?
- Međusobno poverenje, razumevanje i tolerancija.
Čuvene su zabave u vašoj kući kojima prisustvuju i mnoge kolege. Sećate li se neke anegdote koju ste kasnije rado prepričavali?
- „Hrvatska radio-televizija“ pred leto je snimala glumca Dušana Bućana i producenta Borisa Veličana kako putuju na konjima od Zagreba do Crnog mora. Svratili su na moju zabavu, ali uslov je bio da na konjima banu u dvorište, gde je bilo nas osamdesetak, sa čuvenim harmonikašem Mićom Kostićem iz filma “Ko to tamo peva” i kragujevačkim bendom “Sax'n'Groove”. Žurku je zabeležila kamera, javiću vam kad će biti emitovana, da je pogledate. (smeh) Ostala je upamćena kao “konjska žurka”.
Dobar deo godine provodite u Rovinju i na Divčibarama. Gde bolje odmorite dušu?
- Rovinj je mesto za provod, a Divčibare za pravi kvalitetan odmor.
Vaša deca Anja i Ivan odrasli su ljudi. Ćerka je glumica, a sin budući reditelj. Kako provodite zajedničko vreme?
- Nažalost, tog vremena zbog prirode našeg posla nema dovoljno.
Iza vas je i razvod. Da li biste se ponovo udali?
- Kada bih srela srodnu dušu, možda i bih.
Šta vas čini srećnom?
- Predstave koje igram, serija koju treba da snimam i put u Australiju, gde ću sa filmom “Ajvar” gostovati na festivalima u šest gradova.
