Irina Vukotić: Ćerka mi je dala jedno važno obećanje

Irina Vukotić: Ćerka mi je dala jedno važno obećanje

08/09/2019

0

- Kraj avgusta i početak školske godine kod nas u kući uvek se dočeka uz konstataciju “kad pre?!”. Mislim da se ja više od deteta radujem raspustu, ali nisam usamljen slučaj, znam mnogo roditelja nalik meni - priznaje uz smeh Irina Vukotić na početku intervjua za “Hello!” na koji je povela i ćerku Iskru. U nedelji u kojoj se devojčica priprema za proslavu 11. rođendana, a ona pokušava da uhvati korak sa novom sezonom, sa jednom od omiljenih televizijskih novinarki razgovarali smo o izazovima roditeljstva, ali i o temama koje ne spadaju u folder “Iskrina mama”.

Kako ste provele leto?

- Godinama smo letovale na Adi Bojani, u velikom društvu sa puno dece, tako da se Iskra tog perioda i danas seća s radošću. Sada nam prijaju aktivan odmor i avantura. Bile smo u Grčkoj i divno se provele, a svratile smo i u Dobrotu. To je naša oaza u kojoj se družimo sa prijateljima iz Beograda, ali i sa meštanima koji nas dočekaju kao najrođenije. Bilo je baš lepo, skoro da nam se nije vraćalo kući, ali trebalo je videti to skakanje od radosti kada se moje dete posle dva meseca našlo sa drugaricama. (smeh) Počinje školska godina, nova televizijska sezona, slavimo 11. rođendan, ovih dana rođendane slave dve bliske prijateljice, kao i moja sestra, tako da u šali kažemo da je septembar naša Nova godina. (smeh)

Jedanaestogodišnjakinje su često nepredvidljive. Čime vas je ćerka u skorije vreme iznenadila?

- Iskra je dve godine svirala violinu. Bila sam mnogo srećna dok sam na priredbama gledala svoju devojčicu u haljinici kako izvodi nežnu muziku. Međutim, ona ima i neobuzdanu stranu ličnosti, tako da mi je jednog dana samo saopštila da je violina više ne zanima. Njena nova strast su bubnjevi. (smeh) S tim u vezi, raspust nam je počeo njenim odlaskom u rok kamp za devojčice, odakle se vratila puna utisaka. Uskoro će imati nastup u Novom Sadu, a od jeseni kreće na časove kod nekih sjajnih muzičara.

Imam utisak da ste prilično smireno prihvatili njenu odluku.

- Nisam muzički obrazovana da bih je nagovarala, još manje terala da svira violinu. Kažu da joj bubnjevi dobro idu i meni je to dovoljno. Mada, ništa nije slučajno. U vreme studiranja izlazila sam u zemunski klub “Fest”, gde su u to vreme bile najbolje svirke u gradu. Nisam bila veliki talenat, ali sam imala ogromnu želju da sviram bubnjeve i u tome su me podržali odlični bubnjari. Danas znam da odsviram “Billy Jean”. Nikada nisam Iskri to ispričala, ali kao da je predosetila. Mada, ruku na srce, dve godine pre nego što je počela da svira violinu, tražila je bubnjeve. Tata ju je iznenadio za jedan rođendan i poklonio joj omiljeni instrument. Bili su u mojoj sobi, ali sam se potrudila da “nestanu”. Izgleda da, kada bivši muž ima nešto da poruči, kupi detetu bubnjeve i smesti ih u spavaću sobu bivše žene. (smeh) Sve u svemu, umesto violinistkinje, u kući trenutno imam bubnjarku.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Kakvi ste vi bili u tim godinama?

- Bila sam radoznala, svestrana, volela sam da učestvujem u svim školskim vannastavnim aktivnostima, a tako i ona. Iskra je kreativnija, slobodnijeg duha. Iako mala, vrlo je duhovita i mudra. Ima neke jednostavne savete, praktične, koji nas odrasle znaju da zbune. Mislim da su ove nove generacije dosta sigurnije i spremnije da zastupaju svoje stavove. U naše vreme bilo je: “Tata, a zašto ne mogu?”, uz odgovor: “Zato što ja tako kažem.” Ili: “Izaberi lep prutić i dođi da porazgovaramo.” Ne mogu ni da zamislim da kod naše dece nešto prođe bez obrazloženja.

Da li je pubertet “zagospodario” vašim životom?

- Drugarice koje su već prošle kroz to iskustvo skoro da su mi stvorile traumu pričama: “Videćeš ti kako je kad ćerka neće ni da te zagrli, pa moraš da se ušunjaš u sobu dok spava da bi je poljubila”. Iskra je bila šokirana dok je to slušala, i još je, tako da mislim da je kod nas i dalje “redovna” situacija. Kad mi je prvi put rekla da se nikada neće tako ponašati, zamolila sam je da to napiše na papiru i “lupi pečat”, da mogu da iskoristim izjavu ako zatreba. (smeh) Pubertet je prirodan proces, biće kako biti mora, važno je da zna da mami može sve da kaže i da je svaki problem upola manji kada se podeli.

Jeste li od roditelja koji kad god mogu “poturaju leđa” umesto dece?

- Nisam od onih koji će zapitkivati kako je bilo u školi ili proveravati domaće zadatke, ne zato što me ne zanima, već da bih kod nje razvila osećaj odgovornosti. Ne želim da bolje od nje znam šta se dešava u školi, a ima takvih roditelja. Ali, tu sam za svaku vrstu pomoći i saveta. Sećam se kad sam, dok sam išla u školu, očekivala da mi mama započne sastav, ako ne i da ceo napiše. Dala bi mi smernice i obavezno dodala: “Ja sam moj fakultet završila, na tebe je red da završiš svoje škole.” Tu rečenicu, priznajem, često citiram. Učim je da bude odgovorna za svoje ocene, jer će tako naučiti da bude odgovorna za sve što život nosi.

Možda vam je zbog bubnjeva trenutno malo bučno u kući, ali to vam očigledno ne smeta pošto ste se na posao vratili sa osmehom.

- Odmorna sam i baš sam se radovala povratku na posao. Prva gošća u novoj sezoni bila je Mira Bobić, žena koja isijava radost. Vrlo je neposredna i meni draga, a kako se dugo nismo videle lepo smo se ispričale i iza i ispred kamera. Ako se po jutru dan poznaje, biće ovo dobra sezona.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Uhvatite li sebe da posle emisije u kojoj se govorilo o nekim teškim temama razmišljate o njima ostatak dana? Može li novinar da ostavi posao ispred kućnih vrata?

- Ne može, a i nisam od onih koji se tek tako “isključe”. Kao što o poslu razmišljam i kada se emisija završi, tako mi često usred programa padnu na pamet neke stvari iz privatnog života. Na primer “šta li je tema za pismeni koji je u toku” ili “da li sam isključila peglu”... Jednom sam, u toku Jutarnjeg programa, koji sam radila sa Milomirom Marićem, dobila hitan poziv zbog kog sam morala da izletim iz studija, trčim u štiklama, vozim, vratim se - i to sve u roku od pola sata. Nastavila sam razgovor sa gostima kao da se ništa nije desilo.

U novembru će biti godinu dana kako ste deo Jutarnjeg programa televizije "Pink". Kao profesor po struci, koju ocenu biste dali sebi na tom radnom zadatku?

- Da sam volela da ocenjujem, radila bih u školi. (smeh) Vrlo sam samokritična, ali opet, radije bih čula svoje nadređene nego što bih ocenjivala sebe. Prezadovoljna sam angažmanom na "Pinku”, kao i saradnjom sa kolegama iz informativne redakcije.

Mesecima su aktuelni televizijski transferi, možda bi se moglo reći da ste prošle godine vi “povukli nogu”. Verujem da nije lako prepoznatljivu ušuškanost zameniti neizvesnošću nove sredine?

- Nije lako, ali sećam se razgovora sa svojim detetom u tom trenutku neizvesnosti i želje za nečim novim, kao i čarobne dečje iskrenosti i saveta da bi trebalo da izaberemo ono što nas čini srećnim.

Dosledni ste u stavu da ne eksponirate emotivni život, iako pratioci na Instagramu na osnovu fotografija mogu da zaključe da vam već duže na tom polju cvetaju ruže.

- Cvetaju ne samo ruže, već i ljubičice i jorgovani. (smeh) Hvala Bogu da imam čoveka koji mi uliva mir i spokojstvo, kome mogu da verujem. Što bi Mira Bobić rekla: “Dajte mi duhovitog čoveka, ne treba mi botoks”. E, i meni dajte da se smejem i radujem životu, a srećom imam razloga za to, mir u srcu i spokoj u duši. Onda su sve druge stvari prozaične i u šestom planu.

Šta bi trebalo da se desi pa da momak iz senke postane neko sa kim biste se slikali za novine?

- Nije on iz senke, samo ne mogu da zamislim trenutak da ja poželim tako nešto, a on na to pristane. Još teže mi je da zamislim da ga obučete, pa mu kažete “stani ovde”, “zagrli je i gledaj je zaljubljeno”... I da to fotografišete. Evo, dok pričam zamišljam njegovu facu i smejem se. On je jedan normalan čovek, čak previše “ha-ha-ha”, pa mu je zato zanimljivo i uzbudljivo sa mnom. Podržava ono što radim i način na koji radim, kao što i ja podržavam njegov posao i interesovanja. Zajedno smo van svih svetova i lepo nam je.

Da li biste opet stali pred oltar?

-Nisam bila pred crkvenim oltarom kad sam se prvi put udavala, tako da nema mesta za “opet”. Čak nisam izgovorila “da”, već “ja”, pošto je venčanje bilo u Nemačkoj. Za sve postoji prvi put, pa i da ja kažem “da”. Ali, tvrd je orah voćka čudnovata.

Eva Čubrović/Stana Luković Luka Šarac
Tagovi: Irina Vukotić

Pročitajte još

Najnovije vesti