Obeležila je “Srećne ljude”, jednu od najlepših domaćih serija, a rad na tom projektu Zlata Numanagić smatra zlatnim periodom i u svom životu. Zgode i nezgode porodice Golubović spakovane u sedamdeset epizoda pratio je milionski auditorijum. Od premijernog emitovanja na "Radio-televiziji Srbije“ 1993. godine oborili su sve rekorde gledanosti, a kad god se repriziraju iznova joj prilaze na ulici i traže autogram. Priznaju joj da je reč o remek-delu, iako ga gledaju “milioniti put”, a ima i nekih koji žale što se njena Lola promenila.
- Predlažem da se pogledaju u ogledalu i jave mi se svi koji su isti kao pre 26 godina - sa osmehom kaže Zlata i otkriva da je za drastičnu promenu njenog izgleda kriv manji zdravstveni problem.
- Operisala sam kilu na dijafragmi, zbog čega sam bila na posebnom režimu ishrane. Jela sam tečnu hranu, potom kašastu, i dok sam se vratila na čvrstu skinula sam desetak kilograma, mada bi se na moju visinu videlo i nekoliko. Kako god, nosila sam konfekcijski broj 42, a sad mi je taman 36. Najviše mi je žao kad kolege počnu da me zagledaju i pitaju jesam li dobro, sa naglaskom na ono “dobro”. Odgovorim da sam odlično, a pošto imam smisla za crni humor utešim ih da ne brinu jer nemam rak. (smeh)
Zvezda “Srećnih ljudi” ponekad gleda seriju koja joj je donela veliku popularnost, ali priznaje da bi sad mnogo toga uradila drugačije.
- Bilo je dosta glumačke naivnosti sa moje strane, ali ne treba mi zameriti, iako bi moj profesor Minja Dedić rekao da je to samo loš izgovor. Ipak sam “pala s Marsa” u tu seriju kad su ih Tanja Bošković i Dubravka Mijatović napustile. Umesto njih ušle smo Jugoslava Drašković i ja kao ćerka i majka. Za obe je to bio „vruć krompir“, jer su se svi ponašali kao da zamene nema, što i nije normalno. Nezahvalno je kad treba nekoga da naslediš u ulozi, a potpuno ste drugačijeg senzibiliteta. Ipak, zahvaljujući piscima scenarija Siniši i Ljiljani Pavić, reditelju Aleksandru Đorđeviću, sa kojim sam već radila, kao i Slobi Šuljagiću i kolegama sa Akademije, projekat sam uspešno privela kraju.
Ulogu Lole Golubović ponudio joj je reditelj, a pre nego što ju je prihvatila, imala je potrebu da razgovara sa svojom prethodnicom, sa kojom je bila ne samo koleginica sa Akademije već i dobra drugarica.
- Smatrala sam da je to fer i kolegijalno. Pitala sam je zašto je otišla, ali nisam dobila precizan odgovor. Nisam se ni trudila da izvučem detalje, jednostavno to nije pristojno, svako kaže onoliko koliko želi. Rekla je da ću ja divno raditi i da je Lola moj tip uloge. Prihvatila sam jer sam bila svesna da se ne odbija angažman u takvom projektu, a i iz želje da radim po Pavićevom tekstu. Naredne tri godine više vremena provodila sam sa kolegama nego sa ukućanima. Sa mnogima, na primer Desimirom Stanojevićem i Jugoslavom, radila sam i u pozorištu.
Sve ih pamti samo po lepom, posebno Radmilu Savićević i Batu Živojinovića.
- Rada i ja smo se odmah prepoznale, bila je velikodušna i činila je sve da mi pomogne kako bih se što bolje uklopila u ekipu. Vodila me je i kod svog mesara, u prodavnice sa metražom, uvek me je predstavljala kao snaju. Pošto su nam često prilazili ljudi šokirani kako nas dve „kafenišemo“, a onoliko se svađamo, rešile smo da ubuduće kafu pijemo kod nje. Prvu kafu u njenom stanu nikad neću zaboraviti, jer je ostavila džezvu na ringli i sela da još nešto ispriča. Pomislila sam da ću i ja u tim godinama biti zaboravna pa sam rekla: “Majka Rado, a kafa?” Odgovorila mi je sa onim njenim akcentom, po niški: “Da se odmori, sinko!” Isti recept od tog dana i ja primenjujem.
Batu Živojinovića upoznala je još na setu “Otpisanih”, a “kupio” ju je kad joj je prilikom snimanja nekog filma, gde je imala epizodnu ulogu, rekao da se okrene prema kameri.
- Bata je bio jedan od najvelikodušnijih kolega. Zapanjio me je kad mi je predložio da se ja okrenem ka kameri, njega će ionako snimati do kraja filma. U "Udruženju slobodnih filmskih radnika“, čiji sam član bila neko vreme, pričali su mi da kad Bata Živojinović radi, još 150 porodica ima hleba. Zapošljavao je cele ekipe, ne samo ispred već i iza kamere. Imao je takvu moć, poštovali su ga, a o tome se ne zna mnogo. Uglavnom ga ogovaraju što je dosta igrao, verovatno iz ljubomore. Ostvario je toliko senzacionalnih uloga, a i da ništa drugo nije snimio, bile bi dovoljne one iz filmova “Još ovaj put”, “Tri”, da ne nabrajam sve. Bio je veliki glumac, voleli ga ili ne.
Seriju su snimali u studiju, bolnicama, na ulici. Osoba od njenog apsolutnog poverenja bila je šminkerka Mira Stevović.
- Neverovatno je kako se u "frizeraju“ sve privatne tajne saznaju. Miri sam sve pričala, više od drugarica bila je upućena u moj intimni život. Logično, jer smo po ceo dan provodile zajedno. Dešavalo se da se i članovi ekipe zaljube, ali ne mogu da otkrivam o kome je reč, ne znam da li su još zajedno. Jedino sam se ja udala, ostali su manje-više već bili u braku.
Život je hteo da u trenutku najveće slave, kad je njen sin Fedor napunio 23 godine, ponovo sretne prvu ljubav Đorđa Tokina, koji je u Beograd nakratko došao iz Amerike.
- On je tamo bio na doktoratu, a ja sam mu se pridružila kad sam završila snimanje. Nažalost, posle godinu i po Đorđe se razboleo i napustio nas je. “Dabogda imao, pa nemao” obično se koristi kao kletva, ali ja sam imala svoju bajku. Da njega nije bilo, ne bih verovala da prava ljubav postoji i u zrelim godinama. Pre njega sam mislila da ono što želim od života i ljubavi ne postoji, ali me je razuverio i pokazao mi da je sve moguće. Zauvek sam zahvalna zbog toga što sam imala.
Koliko je tada bila srećna, jasno joj je kad god pogleda “Srećne ljude”.
- Ljubav sa Đorđem ispunjavala me je samopouzdanjem, suvereno sam vladala sobom i ulogom. Unutrašnji sklad presudan je za sve, pogotovo za glumca, jer ako u pozadini ima tuge, boli i neudobnosti u sopstvenoj koži, sve se očitava na licu. Jedan od razloga što ne volim da gledam sebe u ovoj seriji je što me ispunjava setnim uspomenama na period kad sam bila veoma srećna.
Svesna da su uloge kakva je Lola Golubović ono što nju i njene kolege efikasno čuva od zaborava, otkriva da su je imena na L pratila tokom celog glumačkog puta.
- Bila sam Lela, Lila, Lola, Lula, jedino nisam bila Lala. Naravno, ljudi nas zovu po imenu lika koji tumačimo i primete me čim počne repriza “Srećnih ljudi” ili “Otpisanih”. Čim se završi, mogu do mile volje da se šetam gradom, niko se ne okreće, što doživljavam kao privilegiju jer dođe trenutak kad počne i da smeta. I mi smo ljudi od krvi i mesa, imamo loše dane kad nam nije do slikanja ili razgovora. Mada, moram priznati da su u ovom mom uzrastu, da se tako nežno prema sebi izrazim, obožavaoci manje napadni, pokažu da su me prepoznali, ali ne nasrću.
Dešavalo se da je ruka zaboli od davanja autograma. Prija joj kada se danas neko udvara, ali na tome se sve i završi.
- Uvek je toga bilo. Umem da kažem - ko to želi, to će i dobiti, mada se meni dešava bez ikakve moje želje i namere. Još imam neke obožavaoce, možda ne baš udvarače, već ljude koji gaje naklonost, što mi zaista godi.
Da bi joj pokazali naklonost neki od njih spremni su da se zapute i u Albaniju, gde je Zlata pre tri sezone držala kafanu sa prijateljicom Oliverom Borisavljević.
- Informacija da sam u Albaniji ponavlja se po društvenim mrežama, tako mi pričaju mladi, jer ja nemam profile na njima. To stvarno nema smisla, udaraju mi na egzistenciju, jer me ne zovu da snimam i igram u pozorištu. A sad se snima više nego ikad. Naravno, ne očekujem glavne uloge, ali nešto bi se našlo. Igram u nekoj seriji kod Šuljagića, malu ulogu, ali to nije važno. Kad me pitaju koju ulogu bih volela, kažem samo da bih da radim. Meni je rad važan, prošla su vremena kad sam priželjkivala ovu ili onu rolu. To me više ne zanima, bitno mi je da igram dok sam još u snazi, dok pamtim tekst i mogu da potrčim. Ko zna šta će biti za pet ili deset godina?
Kad joj kažu da nije “tipska baba”, uzvrati a što bi morala da bude, zar nema baba u farmerkama, urbanih. I uvek citira Duška Radovića da je bolje biti nečija baba, nego samo baba.
- Hvala bogu, imam unuka od pet i po godina i on je sada centar mog sveta. Svaki slobodan trenutak provodim sa njim. I kad me drugarice zovu na ručak, kažem da ne mogu jer čuvam unuče. I više ne mislim koliko ću da živim, nego koliko ću da učestvujem u njegovom odrastanju. Verujem da su babe i tetke veoma dragocene za odrastanje, bar sam ja imala takvo iskustvo i mnogo mi je značilo.
Zbog unuka se raduje što u poznim godinama igra u dečjem pozorištu, mada je “Pužić” za nju bio i ostao svetinja.
- Nedavno sam dobila i treći naslov, pa ću od jeseni, da se pohvalim, tamo imati i novu ulogu. Presrećna sam što će moj unuk Vuk moći da gleda svoju Babi. A nadimak je nastao tako što sam, svesna da će svakako drugovima reći da sam ja baba, počela da mu se obraćam: “Dođi babi, donesi babi, daj babi...”. Sad me svi u vrtiću tako zovu.
U početku unuk nije mogao da razume kako je Zlata istovremeno i pored njega i “u televizoru”.
- Gledao me je sa mamom i tatom u emisiji Tanje Peternek-Aleksić i hteo je da ga uzmem u naručje. Pošto se to nije desilo, rasplakao se. To je njegovo prvo iskustvo sa gledanjem njegove Babi.
Kad bi pravila presek poslednje dve i po decenije, od trenutka kad je kao Lola Golubović ušla u naše domove, rekla bi da je stvarno bila srećna.
- U glumačkom životu imala sam privilegiju da radim sa velikanima, od Save Mrmaka, Slavoljuba Stefanovića Ravasija, Soje Jovanović, Ace Đorđevića i Vere Bjelogrlić, do Slobodana Šuljagića, Vlade Aleksića i Juga Radivojevića, koji su sada okosnica mlađeg rediteljskog narašataja. Prosto mi se nekako posrećilo. Pri tom, meni gluma nije sve u životu, jer ne želim da tako bude. Volim i što sam roditelj, što sam nekome prijatelj i što je meni neko prijatelj, što sam nečija baka, što imam unuče. Pretpostavljam da ne bih znala ništa drugo da radim jer sam se zaista fokusirala samo na glumu. Možda sam neke talente i propustila, ali ne bih ništa menjala. Možda bih, kad sad vidim kako stvari funkcionišu, više mahala da skrenem pažnju na sebe, ali nas su učili da se to ne radi, već se čeka da te pozovu. Kada se osvrnem, dobila sam mnogo više nego što sam očekivala i dala sam, naravno, mnogo manje nego što sam mogla. Ali, to je uvek tako u životu. Nikad ne ispunite sve do kraja.
