U bajkama za laku noć glavni junak često je princ na belom konju koji pokušava da spasi začaranu princezu. U stvarnom životu i princeze su prilično vešte u jahanju, u šta nas je uverila Ljubica Karađorđević, sa kojom smo proveli dan u konjičkom klubu u Grockoj, čuvenom među ovdašnjim zaljubljenicima u američki, “vestern” stil jahanja.
Ovog leta navršava se tačno 15 godina kako princeza Ljubica druguje sa tim lepim i plemenitim životinjama. U demonstriranju umeća jahanja pomogao joj je pastuv Zlatko, koji je iz Amerike stigao pod imenom „Golden Boy“. Na svim izložbama u Srbiji osvajao je prva mesta u lepoti.
- Od kada znam za sebe imali smo životinje, prvo pse, kasnije i mačke. Kad i kako se rodila ljubav prema konjima ne znam ni sama, ali pamtim da sam dugo molila roditelje da me puste na jahanje. Mama je strahovala da bih mogla da se povredim, a moju želju odbijala je uz izgovor da će mi se na konju iskriviti noge. (smeh) U prvom razredu srednje škole obećala je da će mi dozvoliti pod uslovom da na kraju godine imam sve petice. Računala je da ću malo popustiti sa učenjem, ali ja se nisam dala. Samo sam se pojavila sa knjižicom i rekla: „Evo, ja sam ispoštovala svoj deo dogovora“. Tako je sve počelo.
Kako kaže, već posle prvog časa jahanja znala je da je pronašla aktivnost po svojoj meri od koje je nisu mogle odvojiti ni povrede.
- Postoji nepisano pravilo da, kad padneš sa konja, ili se odmah vratiš u sedlo ili potražiš medicinsku pomoć. Nema odustajanja. Padovi se stalno dešavaju, ali većina se završi tako što ustanemo, otresemo prašinu i ponovo se popnemo u sedlo. Jahanje nas uči upornosti, hrabrosti i istrajnosti. Osim u trudnoći, pauzu sam napravila samo jednom, kada sam posle pada zadobila relativno ozbiljne povrede lica i glave, najviše zbog toga što nisam nosila zaštitnu kacigu. Bio je to ogroman stres za moju porodicu, koja se nadala da ću se napokon oprostiti sa konjima, ali ja sam taj pad doživela kao nezgodu koja nam se može desiti i dok hodamo ili vozimo automobil. Čim se sve sredilo, bez dileme sam se vratila u sedlo.
Kada bi bila u mogućnosti, Ljubica bi na jahanje išla svakog dana, ali joj ni to, dodaje uz smeh, ne bi bilo dovoljno.
- Zbog obaveza oko bebe i posla u poslednje vreme jašem povremeno. Ne žalim se, i to je dosta da se relaksiram, tim pre što mi omogućava da sat ili dva provedem u šumi, na svežem vazduhu. I kad sam u dobroj formi, ukoliko ne idem redovno na treninge, odmah osetim upalu mišića koji se aktiviraju isključivo prilikom jahanja. Iako poznajem engleski stil jahanja koji podrazumeva plitko sedlo, ali i elegantniju garderobu, poput visokih čizama i stilizovanih uskih pantalona, u konjičkom klubu u Grockoj prilagođavam se “vestern” stilu, uz koji ide duboko sedlo. U svakom slučaju, bitno je ispoštovati određene bezbednosne mere, kao što je nošenje kacige i obuće sa potpeticom. Na konja se ne treba penjati u ravnoj obući, pogotovo ne u patikama.
- Razumem roditeljski strah, ali druženje sa životinjama može da ima isključivo pozitivan uticaj na decu. Jahanje nije samo sesti na konja, priuštiti sebi jedan sat zabave i otići kući. Životinju treba pripremiti i raspremiti, nahraniti i očistiti. Na taj način mališani uče da brinu o drugom živom biću i ubrzo to prihvataju kao nešto prirodno i normalno. Tako od najranijih dana razvijaju empatiju. Sa treninzima se počinje oko šeste godine. Zanimljivo je da deca ne osećaju strah, to je fantastično videti. Pokreti konja su fluidni, organski, pa se zato često koriste i u hiporehabilitacione svrhe - napominje princeza Ljubica i otkriva da je šestomesečna Natalija već bila sa njom u sedlu.
- U šali kažemo da je bila na jahanju, a bez sumnje je uživala na konju jer se sve vreme smejala. Istini za volju, u poređenju sa nekim drugim sportovima škola jahanja je izdatak za roditelje. Konj ima svoju “platu”, baš kao i trener. Držati konja privatno nije nimalo jednostavno, a ni jeftino. Životinja zahteva određenu hranu, negu i uslove. Konjima je potreban prostor, nije humano konstantno ih držati u boksu. Sve skupa, velika je to odgovornost. Dete bi trebalo da prođe školu jahanja pre nego što roditelji, koji imaju mogućnost, odluče da mu kupe konja - savetuje naša sagovornica, koja je konja dobila od prijatelja kao svadbeni poklon.
- Nažalost, nemam uslove da ga držim u Topoli, tako da je na ranču Mihailove mame, princeze Linde. Nas dvoje, inače, planiramo da konjarstvo, koje u Srbiji nije masovno popularno, približimo širem krugu ljudi. Želja nam je da u Topoli sagradimo našu malu oazu, gde će biti dobrodošli svi ljubitelji prirode i životinja. Počeli smo da mapiramo trasu od Kragujevca do Aranđelovca, sa idejom da svi koji žele da upoznaju Šumadiju, umesto automobilom, pređu tu realaciju na leđima konja, uz usputna zadržavanja u seoskim domaćinstvima.
I princ Mihailo Karađorđević zaljubljenik je u jahanje.
- Prvi put kad smo se sreli pričali smo o konjima, to je bila tema koja nas je spojila. I danas rado idemo zajedno na jahanje, ne samo u Srbiji već i u Engleskoj, gde živi njegova porodica, ili Škotskoj, gde je Natalijina kuma, moja dobra prijateljica. Prilikom nedavnog boravka u Londonu, poveli smo ćerku na njen prvi konjički događaj. Takvi multidimenzionalni programi ne samo što su zabavni već imaju i posebnu tradiciju. Na brojnim štandovima može se kupiti sve što vam padne na pamet, postoje radionice za decu, takmičenja na kojima mališani jašu ponije... Na prostoru predviđenom za piknike okupljaju se čitave porodice. Nadam se da ćemo u budućnosti biti u prilici da takve smotre organizujemo i u našoj zemlji.
