Mina Lazarević: Najteže mi je da se menjam kada je o deci reč, oni su moja najveća slabost

Mina Lazarević: Najteže mi je da se menjam kada je o deci reč, oni su moja najveća slabost

13/12/2018

0

Lepa, pametna, uspešna, ostvarena na svim poljima, društveno angažovana, materijalno nezavisna... Dug je spisak imperativa koje savremena žena mora da ispuni kako bi se osetila zadovoljno. U protivnom, suočava se sa manjkom samopouzdanja i potrebom da ga “nabilduje” uz stručnu pomoć.

Tako se šest različitih žena sa sličnim dilemama našlo na grupnoj terapiji u mjuziklu “Inside Out”, koji je u režiji Ane Grigorović premijerno izveden u “Pozorištu na Terazijama”. Mina Lazarević, koja već dve i po decenije na sceni pleni harizmom i veštinom glumačkog zanata, tumači jednu od glavnih uloga. Četrdesettrogodišnja dramska umetnica otkrila nam je sa kojim slabostima se najteže nosi, kako vaspitava decu i zbog čega na sopstvenim greškama najteže, ali i najbolje uči o životu. Na početku razgovora osvrnula se na aktuelni komad, koji podstiče gledaoce da se zapitaju da li su ispravno odredili životne prioritete.

- “Inside Out” je nešto potpuno drugačije od svega što je u teatru na Terazijama do sada rađeno. Sigurna sam da publika koja je došla i koja će doći nije očekivala niti očekuje takvu predstavu kod nas. Jeste mjuzikl, samo što je ansambl mali. Reč je o šest žena na grupnoj terapiji. Svaka od nas može da se pronađe u nekoj situaciji, bilo da su u pitanju problemi u braku, sa decom, seksualnošću, karijerom... To su životne teme, svima nama bliske. Priča je u suštini vrlo intimna, a istovremeno uzbudljiva i puna obrta. Komad koji te dovede do suza od smeha zato što je pun neočekivanih momenata.

Jeste li se prepoznali u Liz, uspešnoj poslovnoj ženi i majci troje dece, koja ima bezrezervnu podršku partnera?

- Svaka uloga nam je negde bliska, a negde daleka. Liz mi je samo naizgled bliska zato što ima troje dece i karijeru, ali suštinski nije. Ne želim tako da banalizujem.

Da li su vam te sličnosti olakšale građenje njenog lika?

- Postoje neke tačke kojih se držiš, kostur koji si napravio u glavi razmišljajući ko je taj čovek, odnosno žena koju igraš. Međutim, meni samo probijanje kroz komad i igranje omogućava da dođem do te osobe. Na taj način se “uključujem” i postajem ona.

Šta je vaša terapija?

- Imam kume sa kojima volim da razgovaram uz kafu. Njima mogu sve da kažem, da im se poverim i izbacim iz sebe sve što me muči.

Koliko je važno suočavanje sa samim sobom?

- I važno je i teško. Uvek polazimo od drugih i pitamo se šta bi kod njih trebalo da se promeni da bismo bolje funkcionisali ili šta bi oko nas trebalo da bude drugačije da bismo mi lakše i kvalitetnije živeli. Trebalo bi zapravo poći od sebe. Prvo mi treba da zavirimo duboko u sebe i pronađemo načine da se menjamo kako bi nam bilo dobro u sopstvenoj koži. Suština svakog problema je da se otkrije pravi uzrok nezadovoljstva, tuge, bola. Kada to shvatimo, već smo pronašli pola rešenja. Najteže je raditi na sebi i menjati se, ali samo tako možemo da pronađemo unutrašnji mir, što je krajnji cilj. I ne govorim o tome kao o nekom opštem mestu, teoriji koju sam čula ili o tuđem doživljaju, već iz ličnog iskustva.

Dokle ste vi stigli na putu ličnog razvoja?

- Najteže mi je da se menjam kada je o deci reč. Oni su moja najveća slabost. Kada su posao i odnosi sa drugima u pitanju, mnogo sam uspešnija. Što si manje blizak sa nekim lakše je da stvari postaviš tako da budu dobre po tebe. S godinama svi postajemo teži, sve smo manje tolerantni za stvari koje nas grizu i negativno utiču na nas, pa ih radikalno sečemo. Ranije sam bila tolerantnija, dok sada sve teže tolerišem bezobrazluk i vampirsku energiju. Prosto, čuvam sebe više. S vremenom sam jasno razgraničila prioritete i sve postavljam u odnosu na njih.

Kako se to odražava na vaš odnos sa decom?

- Kada je o njima reč, najviše sebe demantujem. Oni najlakše mogu i da me obraduju i da me rastuže ili nasekiraju, iznerviraju ili razneže. Ne mogu to da menjam, najmanje sam dosledna na tom polju, što, u principu, nije dobro po njih, ali polazim od toga da, ukoliko maksimalno uložiš sebe i deci pružiš svu ljubav i pažnju, ako razgovarate o svemu i uvek si tu za njih, ne može da se napravi velika greška. Da se razumemo, ne postoji savršen roditelj. Jednog dana će mi sigurno nešto prebacivati, kao što smo i mi svojim roditeljima, ali nikada neće moći da kažu da nisam bila tu za njih, da ih nisam dovoljno mazila, volela, podržavala i negovala. Ono što bi mene bolelo, to im najviše dajem. Dajem im sebe.

Jeste li uprkos tolikoj slabosti prema njima stroga majka?

- Ja mislim da jesam. I sa strane deluje kao da jesam, ali u suštini nije tako. Da sam toliko stroga, deca ne bi imala slobodu da mi kažu neke stvari koje mi govore.

Kakva su njihova interesovanja?

- Najstariji Luka ima 21 godinu. Kada je imao tri i po, rekao mi je: “Mama, neću da me vučeš po tvojim probama”. Tim rečima. Sa tri i po godine. Ja sam to poštovala i nisam ga vodila. Nije se osećao prijatno, nije želeo da bude deo te priče, kao što ni sada ne želi da ima veze sa mojim zanimanjem, niti da ga povezuju sa mnom. Nastoji da sam izgradi svoju životnu priču i ja to pozdravljam, tim pre što je muškarac. Gluma mu apsolutno nije bliska, za razliku od jedanaestogodišnje Ive koja glumi svaki dan, ceo dan, na svim poljima. Da li će biti glumica ne znam, ali sigurno će se baviti umetnošću. Za Marka još ne znam. Ima osam godina i vodim ga na sve moguće sportove, ali još nisam uspela da ga umorim. On je jedna nezaustavljiva energija. I fizički i po energiji mi je najsličniji, a pošto je muškarac, to je totalni haos. Tek će se iskristalisati, za sada ga sport najviše interesuje.

Sa kakvim motivom ste prihvatili poziv da se uključite u kampanju protiv vršnjačkog nasilja na internetu?

- Meni je čast i zadovoljstvo, ali i zadatak da kao javna ličnost pozitivno utičem na koga god mogu, na bilo koji način. Moramo da budem primer svojoj deci. Džabe ćete vi govoriti detetu da se kupa svaki dan ako sami to ne radite. Dete će se ugledati na ono šta radiš, neće slušati ono što govoriš. Ukoliko mogu pozitivno ili zaštitnički da utičem da neko postane svestan problema koji ima, biću zadovoljna. To je razloga što rado prihvatam da učestvujem u svakoj kampanji ili emisiji.

Vodite izuzetno dinamičan život. Uspevate li da pronađete vremena za sebe?

- Pokušavam da pronađem to vreme, ali imam veliki problem sa grižom savesti kada sam na nekom drugom mestu, a ne sa njima. Svesna sam da je to samo u mojoj glavi i da majka mora da bude zadovoljna sobom, da ima svoje vreme kako bi bila bolja svojoj deci. Na kraju krajeva, model koji im dajemo mnogo je jači od reči, pa se trudim da im budem primer, ali još se borim sa tim i na tome definitivno mnogo moram da radim.

Kako se nosite sa stresom?

- Ne znam kako, rekla bih da se ne nosim uopšte. Samo imam sreću da sam osoba koja brzo plane i isto tako brzo se smiri. Kažu da čovek treba da spreči sebe da eksplodira, a ja mislim da mi baš to pomaže da se smirim. Mnogo mi je teže ako nešto gutam i ne puštam da izađe iz mene. To mi je strašno. Tada su bokserske rukavice i džak fantastična stvar.

Odlazite li često na takva emotivnofizička “pražnjenja”?

- Poslednjih godinu i po dana ne treniram redovno, ali hoću da se vratim u formu. Dotle sam bila revnosna, minimum tri puta nedeljno išla sam na teške treninge, mešavinu borilačkih veština i kardio-vežbi. Udaranje u džak otkrila sam pre dve i po godine i oduševila se. Predivna stvar i sjajan način, posebno za žene, da izbace stres i negativnu energiju. U mojim godinama telo više ne može da funkcioniše tako dobro samo od sebe, moraš da mu pomogneš da tonus mišića ne opadne, jer to nosi neke druge probleme. Nije reč o estetici, već o funkcionalnosti u životu i u poslu. Nije baš da volim da treniram, ali teram sebe. Kada ispadnem iz štosa, kao sada, potrebno mi je vreme da nateram sebe, ali kada se zahuktam, to vreme ne dajem ni za šta.

Deana Đukić/M G Luka Šarac
Tagovi: Mina Lazarević