Ljiljana Habjanović Đurović o neostvarenim željama: One su deo svačijeg života, pa i mog - važno je da nas ne razore i ostave bez snova

-Ova 2018. zaista je posebna. Suprug i ja smo napunili po 65 godina života, a 40 smo u braku. Pre 30 godina objavljen je moj prvi roman, pre 15 smo otvorili izdavačku kuću. Nova knjiga „So zemlji”, o životu Svetog Vasilija Ostroškog, moj je 15. roman - otkrila nam je Ljiljana Habjanović Đurović, sa kojom smo, neminovno se osvrćući na jubileje, pričali o uspesima i delima, porodici i braku, kao i o sitnicama koje joj svakodnevno ulepšavaju život.

U susret predstojećem Sajmu knjiga, kakva su vaša sećanja na ranije manifestacije?

- „Beogradski sajam knjiga” za mene je uvek bio veliki praznik. Prvi put sam ga posetila 1972. godine, kada sam došla na studije. Od tada, nijedan nisam propustila. Najpre sam dolazila kao posetilac, da vidim knjige, ali pre svega omiljene pisce – Dobricu Ćosića, Moma Kapora, Desanku Maksimović, Rajka Petrova Noga, Slobodana Selenića... Mesecima sam štedela da bih na Sajmu kupila njihova dela. I dok bih čekala u redu pred nekim od njih, maštala sam o danu kada ću i ja biti pisac i kada će čitaoci čekati na moj potpis.

Kao pisac ste na Sajam prvi put došli 1988. godine, kada je objavljen vaš prvi roman.

- Bila sam presrećna što sam najzad postala deo tog čudesnog bratstva kome sam težila otkako sam počela da mislim. A kada mi je direktor izdavačke kuće rekao da je neki posetilac ukrao moj roman, sreći nije bilo kraja. Ej, neko se izložio takvom riziku da bi imao moju knjigu! Prošlo je osam godina, osam sajmova, ja sam objavila još dva romana, a onda se 1996. desio „Ženski rodoslov”. Te godine čitaoci su prvi put stali u red da bi od mene dobili potpis i posvetu. I već više od dve decenije sve je isto. Na Sajmu sam svakog dana od 10 do 20 časova, a ljudi se smenjuju pružajući mi knjige da potpišem. Ti sati na štandu, među knjigama, sa čitaocima, to je jedna predivna čarolija koja traje.

Šta ste novo pripremili za ovogodišnju smotru?

- Čekaću svoje čitaoce, i to sa novim romanom „So zemlji”. Knjiga otkriva uzbudljive i nepoznate detalje o životu i podvigu Svetog Vasilija Ostroškog i o čudotvorenju kao daru Duha svetoga. Obećavam čitalački užitak u dobro napisanoj knjizi, ali i duhovnu korist.

Pamtite li i danas osećaj koji vas je obuzeo kada ste videli korice svoje prve knjige „Javna ptica”?

- Ne pamtim trenutak kad sam knjigu prvi put uzela u ruke. Valjda me je ošamutila silna radost. Ali pamtim nešto drugo. Idem Knez Mihailovom ulicom i stidljivo prilazim knjižari „Geca Kon”, a u izlogu moja knjiga! Moja „Javna ptica”! Gledam je među knjigama omiljenih pisaca, i plačem.

Kako glasi prva rečenica koju ste „poklonili” čitaocima?

- „Ništa, apsolutno ništa, ne nagoveštava događaj.”

Na šta ste najviše ponosni kada se osvrnete na dosadašnju, plodonosnu karijeru?

- Najviše mi znači trajanje. Jer mnogo, mnogo je lakše uspeti nego trajati. A trajanje se ne meri godinama, već decenijama. No, svesna sam da ništa od toga što imam i što jesam nije moje, već sam sve dobila milošću Božjom. I da je Bog to što je dao meni mogao dati nekom drugom. Stoga, ni to trajanje, ni sve drugo što se broji kao uspeh, ne čini me ponosnom već zahvalnom.

Za supruga Milovana udali ste se pre četiri decenije. Šta ste očekivali od braka, a od čega ste strahovali?

- Nisam želela tradicionalan brak, kakav je bio uobičajen i nekako se podrazumevao čak i za našu generaciju. Ono kad se zna gde je čije mesto, ko je kome muž, ko kome žena, šta je čiji posao. Ja sam želela partnerski odnos dvoje ravnopravnih ljudi. Zajednicu u kojoj će svako od nas da ostvaruje svoje snove i ambicije uz razumevanje, svesrdnu pomoć i požrtvovanost onog drugog. Nisam želela brak u kome će ljubav umreti u mukama svakodnevice, već brak u kome će ljubav rasti i bogati se novim sadržajima, a da ono što nas je spojilo u početku ostane živo i snažno.

Možete li vaš brak okarakterisati kao savršen?

- Može se opisati kao srećan. Kao zajednica dvoje ostvarenih ljudi koji su jedno drugom i odani ljubavnici i najbolji prijatelji.

Imajući u vidu porodicu iz koje potiče, verujem da je vaš sin visoko podigao „lestvicu” ciljeva kojima teži na privatnom planu.

- Ako je suditi po devojci sa kojom se zabavlja, njegovi kriterijumi jesu visoki. Ali, konačan odgovor na ovo pitanje moći ću da dam tek kada se bude oženio. Inače, smatram da izbor partnera kog dete uvodi u porodicu pokazuje koliko je žena uspela kao majka. I čekam tu proveru sa strepnjom i nadom.

Čuli smo da ste suprugu za godišnjicu priredili originalno iznenađenje.

- Ova 2018. godina zaista je posebna. Oboje smo napunili 65 godina života, 40 smo u braku.  Krajem prošle godine razgovarali smo kako da obeležimo sve jubileje. Znao je da već dugo želim beli pianino i odlučio je da mi ga pokloni. I ja sam znala šta bi njega obradovalo. Zato sam rešila da smršam. Mukotrpnom višemesečnom dijetom uspela sam da se vratim na devojačke mere. I, šta da vam kažem... Poklon mu se baš dopao.

Dame se ne pitaju za godine, vi vaše ne krijete. Šta ste poželeli dok ste duvali svećice na torti, 6. septembra?

- Za 65. rođendan nisam imala ni tortu ni svećice. Dan sam počela molitvom u kojoj sam se prvo zahvalila Gospodu, Presvetoj Bogorodici, Svetoj Petki i Svetom Vasiliju Ostroškom na svemu što mi je dato. Potom sam poželela zdravlje, slogu i napredak našoj porodici. A zatim sam sela da pišem. Radila sam do 13 časova. Onda sam se spremila na brzinu. Milovan, Aleksandar i ja otišli smo u crkvu, gde sam zapalila sveće mojoj majci i čitavom mom ženskom tragu. Iz crkve smo se uputili u restoran na ručak. Posle smo se vratili kući, svako svom poslu. Uveče sam svirala, a muž me je slušao. Nekoliko puta vraćala sam se na dve pesme. Jedna je ona divna ljubavna, najljubavnija „Bolujem ja, boluješ ti...”, a druga moja najdraža duhovna pesma „Istočniče živonosni, Marijo slavna”. Bio je to predivan završetak lepog dana u kojem sam radila ono što najviše volim i bila sa onima koje najviše volim.

Reklo bi se da ste više nego uspešni i na privatnom i na poslovnom planu. Da li je, ipak, ostala žal za nečim?

- Neostvarene želje deo su svačijeg života, pa i mog. Ali, važno je da nas one ne razore. Da nas ne ostave bez snova. A mene nisu. Ja još uvek želim i sanjam. I što je najlepše, te sadašnje želje i snovi su ostvarivi.