Boško Jakovljević: Uz Laru i Luku i ja sam podetinjio

Da se Boško Jakovljević odlično snalazi u televizijskim i modnim vodama znali smo odavno, ali da je ujak za primer imali smo prilike da se uverimo tek nedavno, kada smo ga videli u društvu sestrića. Za osmogodišnju Laru i četiri godine mlađeg Luku on nije ni poznati voditelj, ni maneken, ni dizajner. On je jednostavno njihov „dada“.

Na početku priče o najdražim članovima porodice zamolili smo Boška da nam oktrije kako je dobio nadimak.

- „Dada“ je zapravo kovanica izvedena iz nekoliko različitih nadimaka kojima sam tepao Lari dok je bila jako mala. U pitanju je interni porodični štos, čiju pozadinu ne bih otkrivao ovom prilikom, tek reč „dada“ je zaživela, pa se danas nas troje međusobno tako oslovljavamo.

Lara i Luka deca su Boškove rođene sestre Sanje i njenog supruga Daria, poreklom iz Napulja, koji se zbog ljubavi preselio u Beograd. Prethodno su godinama živeli u Italiji, gde je Lara rođena. U tom periodu Boško je često bio na relaciji Beograd-Napulj, baš kao i njegova majka, a onda je Sanja jednog dana presekla i rešila da se vrati u rodni grad kako bi bila uz svoje najmilije.

- Moram da kažem, bez lažne skromnosti, da smo mi jedna skladna i čvrsto povezana porodica. Često smo se viđali i dok su živeli u Italiji, jer smo koristili svaku priliku da otputujemo jedni kod drugih, ali od kada su njih četvoro odlučili da im Beograd postane baza, sve je došlo na svoje. Zet Dario preko noći je postao omiljeni član šire familije, neću preterati ako kažem i komšiluka. Ja sam ceo život na Dorćolu, a ubeđen sam da Dario, koji se doselio pre četiri-pet godina, poznaje više ljudi od mene. Druželjubiv je, komunikativan, simpatičan i sa svima je u super odnosima.

- Lara je nekoliko godina, dok se nije rodio Luka, bila u centru pažnje. Sa dolaskom brata, logično, stvari su se malo promenile, ali sve je prošlo bez većih problema. Lara, koju smo svi doživljavali kao bebu, odjednom je postala starija sestra. Tada sam shvatio kako deca nekada, u očima odraslih, preko noći odrastu. U tom periodu moja „dužnost“ bila je da dam sve od sebe kako se ne bi osećala zapostavljenom, a i sam sam imao potrebu da joj posvetim dodatnu pažnju. Prvih nekoliko meseci po Lukinom rođenju, u kuću sam ulazio sa pozdravom: „Gde si, Laki?“, kako bi znala da mi je i dalje jako važna. Ljubavi nikad dosta, ali mislim da je oboje dobijaju podjednako i da im ne nedostaje.

Boškovi „najbolji drugari“, kako od milošte zove sestriće, danas imaju osam i četiri godine. Lara je završila drugi razred, dok će Luka za dve godine postati đak-prvak.

- Nažalost - dodaje njegov ujak, ne krijući tugu u glasu. - Nimalo mi se ne dopada zakonska odredba po kojoj deca već sa šest godina kreću u školu. Bukvalno im se uskraćuje jedna godina bezbrižnog detinjstva. Dok ne kreneš u školu jedini „zadatak“ ti je da se igraš, čim dobiješ knjige i sveske, život kreće drugim tokom. Iskreno, bio sam tužan i kada je Lara pošla u školu, bez obzira što ona voli da uči. Ima sve petice, da je pohvalim.

- Njih dvoje imaju različite karaktere. Lara je po temperametnu prava Italijanka. Brza je, visprena, sportski nastrojena. Luka nema taj takmičarski duh, ali je temeljan i skoncentrisan na ono što ga zanima. Obožava da sastavlja „puzle“, čak i onaj koji nije za njegov uzrast, i to radi dok ne završi započeti posao. Beskrajno je šarmantan i zabavan. Kreativan je, zanima ga crtanje, a iznad svega voli priče o životinjama. Garderoba mu nije tema interesovanja, za razliku od njegove sestre koja, kao svaka devojčica, voli da je lepo obučena i doterana. Privlači je pomisao da jednog dana bude manekenka, ali samo ako će  nositi „dadine“ modele. (smeh) Njena reč bila je presudna pri odluci da li ćemo se slikati za „Hello!“, to joj je zvučalo kao sjajna ideja i mnogo se obradovala kada je čula da ćemo nas troje biti zajedno u novinama. Zajednička porodična crta nam je da ne znamo za prepreke. To smo pokazali i ovom prilikom. Jesmo se mi našli na bazenu, ali niti je bio dan za kupanje, niti smo bili adekvatno obučeni, što nam nije smetalo da napravimo ugođaj i dobro se zabavimo.

Iako je, kaže u šali, zadužen za sektor zabave, Boško Jakovljević napominje da deca podjednako poštuju norme lepog ponašanja bilo da su sa roditeljima, bakom ili sa njim.

- Gde god da idemo i šta god da radimo, moraju da budu pristojni. O tome nema pregovora. Naravno da kada su sa babom ili sa mnom, imaju više slobode nego kada su im tu mama i tata, ali to ne znači da mogu da rade šta im padne na pamet. O razmaženosti nema ni govora. Štaviše, kada su sa mnom, podrazumeva se posebna doza opreza i odgovornosti sa njihove strane, jer stalno „projektujem“ da bi mogli da se povrede ako trče, skaču, bacaju se... Šta ću, previše sam brižan - smeje se Boško.

- Tu sam da im ponudim što više sadržaja, a na njima je da izaberu ono što ih najviše zanima. Deci treba pružiti mogućnost da se okušaju u različitim aktivnostima i pustiti ih da sami odluče čemu će se posvetiti. Često me iznenadi saznanje koliko ove mlade generacije brzo rastu i sazrevaju. Jednom prilikom Lara je odlučila da izađe napolje samo u majici, a na moje insistiranje da obuče džemper vratila se i poslušala me, uz komentar: „Stariji se uvek bolje zabavljaju.“ Kad sam je pitao odakle joj to, odgovorila mi je da je čula na televiziji. Uče oni od mene, ali i ja od njih. Deca mnogo toga bolje znaju nego odrasli, samo je potrebno da ih pažljivo slušamo. Srećan sam pri pomisli da su Lara i Luka sasvim obična deca, koja odrastaju uz knjige i crtane filmove, a i ja uživam u njihovom detinjstvu.