Tomislav Trifunović (70) može da se pohvali da su mu sinovi Sergej i Branislav među najboljim glumcima u Srbiji.
Nepravedno, široj javnosti manje je poznato da i Toma veliki pozorištni glumac koji je na sceni proveo više od 45 godina. Prvaka Narodnog pozorišta u Kruševcu i užičkog pozorišta gledaćemo naredne godine u serije „Nemanjići: Rađanje kraljevine“.
– Igram ruskog kaluđera koji Savu odvodi na Svetu goru. Mala je uloga koja će se valjda dopasti i drugima. Snimao sam scene s mladim Svetog Savom, kog igra Andrej – kaže Trifunović i dodaje:
– Pravi potez RTS je da se jedna ovakva serija iz naše istorije uopšte snima. Sam čin je veliki korak. Godinama unazad smo srpsku istoriju zaboravljali i bežali od nje. Očekujem da se na ovome neće završiti.
Toma sleže ramenima na konstataciju da su njegovi naslednici idealni da u „Nemanjićima“ igraju zavađenu braću Vukana i Stefana Prvovenčanog.
– Reditelj bira glumce i njegova je poslednja. Da li je neko video Sergeja i Baneta u ulozima Vukana i Stefana, nije moje da pričam. Ukusi su različiti – konstatuje glumac.
Kad priča o njegovim sinovima, Tomi je puno srce, jer je kao otac ponosan što su priznati u svojoj profesiji.
– Nemam poseban savet za Baneta i Sergeja kao kolega. Oni su već odrasli ljudi, a drugi za njih kažu da su uspešni u tome što rade. Mogu kao otac samo da budem zadovoljan i ponosan. Ono što imam da im kažem kao otac, reći ću im privatno – naglašava Trifunović.
Tomu šira publika najviše pamti po ulozi kurira Đokice u seriji „Srećni ljudi“.
– Mene bije glas da sam glumac koji je više poznat po epizodama kojima je udahnuo neki život. Od malih parčića sam pravio uloge koje su ostale upamćene. Svakom liku može da se udahne neki tračak života i da se da neka osobenost. Kad se osvrnem, mogu da budem samo zadovoljan čovek – zaključuje Trifunović.
Tomislav dane u penziji provodi izvan Beograda, u društvu supruge, pesnikinje Slobodanke Bobe Trifunović, koja mu je najveća podrška.
– Nikad ne bih menjao moju Jagodinu za Beograd. Provincija je to samo u glavama ljudi.
