Maja Žeželj: Teške životne epizode su me obogatile

Maja Žeželj: Teške životne epizode su me obogatile

04/12/2014

0

Prepoznatljivo lice našeg informativnog novinarstva Maja Žeželj nedavno se našla pred novim profesionalnim izazovom, kao član tima regionalne televizije "N1", partnera medijskog giganta "Si-En-Ena", na kojoj vodi centralnu informativnu emisiju "Dnevnik". Kada je pre četiri godine kolabirala na radnom mestu, zbog teškog oblika sepse pala je u komu, u kojoj je bila mesec dana, ali je iz te borbe izašla kao pobednik. Iako se po oporavku vratila u studio i nastavila tamo gde ju je bolest zaustavila, poznata voditeljka kaže da je to bio samo privid i da je doživela velike promene i donela značajne odluke. Sa suprugom Ivanom i njihovo dvoje dece, devetogodišnjom Lenom i šestogodišnjim Marijanom, raduje se dolasku novog člana porodice, psu Blekiju, sa kojim se polako upoznaju. U intervjuu za magazin "Hello!" Maja govori o novom angažmanu, otkriva kada joj je i zbog čega zadrhtao glas u programu i kako u tim trenucima uspeva da kontroliše emocije.

Da li ste imali tremu pred prvo emitovanje "Dnevnika" na novom radnom mestu?
- Bilo je treme, ali i uzbuđenja. Trebalo je dočekati trenutak kada će višemesečni trud i rad biti predstavljeni javnosti, što je veliki događaj za čitav "N1" tim.

Kako ste doživeli odlazak sa "Javnog servisa" i kako su vas ispratile vaše dugogodišnje kolege?
- Odlaskom sa "Radio-televizije Srbije" završen je jedan bitan period mog života. Divne kolege, sjajno iskustvo, ali došlo je vreme da se ide dalje. Mnoge stvari su se pogodile, i Tijanićev odlazak, i otvaranje novog kanala, i ulazak "Si-En-Ena" u čitavu priču, a i moja karijera dospela je u fazu kada je jedan ovakav kvalitativan skok bio nužnost.

Da li ste lako doneli odluku o profesionalnoj promeni i novom početku?

- U Informativnom programu sam od 1991. godine i poznajem sistem rada mnogih televizija. Ako se pojavi prvi regionalni dvadesetčetvoročasovni informativni kanal, s najnovijom televizijskom tehnologijom i tendencijom da postane regionalni lider, jasno je da je za mene to ogroman izazov.

Dugo ste u ovom poslu. Šta vam danas predstavlja profesionalni izazov?
- Ako si fudbaler, želiš da igraš u "Realu", ako si operski pevač, hteo bida pevaš u "Milanskoj skali", ukoliko se baviš poslom kojim se ja bavim, priželjkuješ da budeš deo "Si-En-Ena". To je najveći mogući profesionalni izazov.

Smatrate li da je vaša misija da se u vreme kada se sve više govori o medijskoj cenzuri bavite informisanjem?
- Moj cilj je da ljudi dobiju informaciju, da do njih vest stigne, da je čuju, razumeju i da shvate kako i koliko njihov život od toga zavisi. Zastupam pravo i potrebu da ljudi znaju, da budu motivisani da misle i da na pravi način učestvuju u sopstvenom životu.

Zbog čega ste se svojevremeno vratili iz Kanade u Beograd i da li ste u nekom trenutku razmatrali ideju o ponovnom odlasku iz Srbije?
- Kanada je divna zemlja sa fantastičnom prirodom, jedna od mojih najboljih prijateljica još živi tamo. U toj zemlji bila sam pre skoro dve decenije, kada sam imala dvadeset godina manje. Bilo je više razloga zbog kojih sam se vratila, to je za jednu ozbiljniju analizu i za više mesta na papiru. Da sam ostala, moj život sigurno bi bio drugačiji, ali ja ovaj sadašnji, i dosadašnji, ne bih menjala ni za šta. Iz Srbije bih otišla svake godine na četiri meseca, od decembra do aprila, na planinu, na sneg, a onda bih se vratila.

Jeste li dobijali ponude za formate zabavnog tipa?
- To nije moja priča, više me zanima program o deci i za decu. Toga nema, a potreban je.

Da li vam je ikada zadrhtao glas u programu i zbog koje vesti?
- Najteže je saopštavati tužne vesti. Smrt ili nesreća dece uvek je strašan stres i tada je teško zadržati emocije. Bilo mi je teško i kada sam morala da kažem da je umro Aleksandar Tijanić, čovek sa kojim sam godinama sarađivala i od koga smo svi mnogo naučili.

Vaš posao zahteva samokontrolu, koja se odnosi i na emocije. Koliko vam je kao ženi teško da to savladate?
- Svoj mozak i svoje telo kontrolišem ja, što bi trebalo da je svojstveno i muškarcima i ženama. I to ne samo ispred kamera, na televiziji ili kad nas neko vidi. Najteža je borba sa sobom.

Gledaoci vas mahom doživljavaju kao ozbiljnu i odmerenu. Kakvi ste kada se kamere ugase i da li se lako nasmejete?
- Ako je situacija ozbiljna, i ja sam. Ja sam ja i ispred i iza kamere, samo su sredine različite. Naravno da volim da se smejem, smeh je najdelotvornija terapija za srećan život. Temperamentna sam, možda i bučna, brza i ne mogu da sedim dugo na jednom mestu. Muž mi je rekao da sam ga osvojila svojim smehom.

Da li je tačno da dok vodite program sedite na lopti za pilates?
- Tačno je da sedim na lopti, ali u desku. Ne mogu da provedem više sati na stolici, lopta mi je udobnija, toliko mi prija da ozbiljno razmišljam da je koristim i u studiju.

Malo je poznato da ste bili u dramskoj grupi Mike Aleksića u "Radio-Beogradu". Jeste li kao mali maštali da postanete glumica i ko vam je bio uzor?
- Odmalena sam fascinirana govorom, jezikom, retorikom. Nisam išla kod Mike da bih postala glumica, tamo sam htela da učim da
govorim. Mika i Radovan Knežević Knez najdraži su mi učitelji. Ispostavilo se da sam kod Mike naučila i neke velike životne stvari, to mi je jedna od najboljih škola. Mnogo sam naučila i od jednog velikog gospodina, Bore Kojčića, on mi je otvorio svet medija.  Kada bi ljudi znali šta sve može da se pročita iz načina govora, većina bi se ozbiljnije pozabavila i kulturom govora i svojim govornim aparatom.

Prošle su četiri godine od kada ste pobedili bolest koja vas je umalo koštala života. Da li vam je sećanje na taj period i dalje sveže?
- Takve stvari se nikada ne zaboravljaju, samo naučite da živite sa njima i posle njih. Sve moje teške životne epizode su me obogatile, otvorili su mi se novi svetovi i sve što mi se dešava u životu gledam iz sopstvenog ugla. I mnogo mi je lepo.

Mnogi ljudi posle takvih životnih drama potpuno promene život, a vi ste se vratili starom poslu i životnim navikama. Je l’ se nešto ipak promenilo?
- Sve, samo smo mi navikli da promene moramo da vidimo, a ne da ih osetimo. Izgledam isto kao ranije, ali ja znam da nisam ista. Mislim i osećam drugačije, i to je moje bogatstvo.

Imate li dovoljno slobodnog vremena i kako ga najradije provodite?
- To je jedna od promena. Ranije bih rekla da imam malo slobodnog vremena. Sada veliki deo svakodnevnih aktivnosti doživljavam kao svoje slobodno vreme. Uključujući i učenje sa decom i svoj posao. Za mene to više nisu obaveze, nego zadovoljstvo. Kad god se zaboravim, pa se naljutim što nešto ne mogu da stignem, podsetim se svog "putešestvija".

Volite li da organizujete porodične proslave i ko je za to zadužen?
- Dečji rođendani i proslava Nove godine moj su resor. Bude puno posla, najurim se, ali uživam kada vidim da su slavljenici zadovoljni, da smo svi zajedno, da se volimo i smejemo. Tada je kuća pravi dom.

Koliko ste strogi prema Leni i Marijanu?
- Onoliko koliko je to potrebno, a potrebno je. Svi mi želimo da radimo samo ono što nam prija, u čemu uživamo. Nažalost, to nije moguće, pa je zaključak jednostavan, nema tu mnogo filozofiranja. Da bi kuća funkcionisala, pravila moraju da se poštuju. Od toga šta su i kako naučili u kući zavisi i njihov život kad porastu.

Fascinira li ih posao na televiziji i da li možda za to već pokazuju interesovanje?
- To im je sastavni deo života, već su navikli da me viđaju na ekranu. Moj posao je kao i svaki drugi, samo što se malo više vidi i mislim da i deca to tako prihvataju. Lenu više fasciniraju Red Fu iz grupe "LMFAO" i Džoni Dep, a Marijan je oduševljen Mesijem, Đokovićem i činjenicom da može uživo da vidi nekoga ko je u svom poslu najbolji na svetu - Vanju Grbića.

Lena ima devet godina i bliži se tinejdžerskom uzrastu. Strepite li od te faze i jeste li spremni za nju?
- To je samo jedan korak u odrastanju, od čega ne bih htela da pravim dramu. Pokušavam da se setim kakva sam ja bila u tom periodu. Osim borbe protiv sistema i otpora mršavim autoritetima, ništa mi se specijalno nije dešavalo u tom pubertetu. Bila sam jasna samoj sebi, na čemu mogu da zahvalim svojim divnim roditeljima.

Šta vam trenutno predstavlja najveći izazov roditeljstva?
- Borba sa sobom. Ja bih deci stalno nešto pričala, a znam da im je to dosadno. Vreme u kome će oni živeti biće potpuno drugačije od ovog našeg. Želim da im pomognem da budu stabilni, da nauče da "svare" i sebe i svet oko sebe, da bi bili srećni sa svim svojim izborima.

Strahujete li za njihovo odrastanje i od budućnosti koja ih ovde očekuje?
- Ne. Ja želim da oni budu zadovoljni sobom i svojim životom, da njima bude jasno šta žele i šta mogu, šta je zaista vredno, a šta su nametnute vrednosti i da steknu snagu i veštinu da svoj život organizuju onako kako žele.

Imate li neke porodične rituale koji su imperativ bez obzira na sve?
- Vikend. To su dva dana samo za porodicu i ručak, na koji dolaze Ivanove starije kćerke Selena i Lea. Važno mi je da na kraju nedelje znam da sam provela dovoljno vremena sa klincima. To može da se oseti, i na njima i na meni. Ako prepoznam da smo u raskoraku, odmah menjam raspored.

Vaš suprug je napisao nekoliko knjiga. Da li ste razmišljali da i sami to učinite?
- Ivan me već neko vreme nagovara da napišem dve knjige. Jedna bi bila udžbenik za predmet koji predajem na Fakultetu za medije i komunikacije i vezan je za moju profesiju, a druga bi se zvala "Maja sa onog sveta", o trenucima kada sam lebdela između života i smrti i proživela veoma interesantne događaje.

Jeste li vešti u kuhinji i da li vam pripremanje jela predstavlja relaksaciju ili opterećenje?
- Kao i sve ostalo, zamara me kada nemam dovoljno vremena i kada je obaveza, a zanimljivo je kada je zabava. Ja sam se tu predala i glavni lik u toj priči je Jaca. Hvale je sva deca i roditelji koji prolaze kroz našu kuću.

Da li je Lena mamina princeza, a Marijan tatin mezimac ili u vašem domu vladaju neke druge podele?
- Oboje su velike maze i obećali su da će tako ostati i kada porastu. Videćemo. Lena ne želi da bude princeza, sada su aktuelne neke rokerske stvari, zombiji, lobanje i stvari za "velike" devojčice. Marijan sa tatom priča o muškim stvarima, a mama je za "razmazivanje".

Nalazite li vremena za trenutke sa suprugom koje izdvajate samo za vas dvoje?
- Sami smo uveče, kada klinci legnu i kada otputujemo negde na dva dana, ali je to vrlo retko. Kada odemo u penziju, nadoknadićemo sve.

Čemu se najviše radujete ovih dana?
- Dobili smo novog člana porodice, stigao nam je mali pas Bleki. Ima tri meseca i navikava se na kuću i na sve nas, a uskoro će i januar i odlazak na skijanje.

Postoji li nešto što ste oduvek želeli, a da to do sada niste ostvarili?
- Naravno. Bila bi to jedna kućica sa malo zemlje, da kopam, mačke i kučići leže ili trčkaju okolo, da dišem duboko i gledam daleko. Da sedimo Ivan i ja i dočekujemo decu, unuke i prijatelje.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Nebojša  Babić  za sudio "Orange"

Komentari (0)

Loading
Tamara hellomagazin