Jadranka Jovanović: U braku umem da budem druga, da bih bila prva

Jadranka Jovanović: U braku umem da budem druga, da bih bila prva

15/05/2014

0


Negovanjem autentičnosti, koju je instiktivno naučila još u mladosti, operska diva Jadranka Jovanović već na početku karijere izdvojila se u svetu umetnosti. Vera koju je imala u sebe pomogla joj je da ne pravi kompromise zbog kojih bi kasnije zažalila, pa je tako odbila da promeni ime u Andrijana Đovanini, iako su joj mnogi stručnjaci u Italiji to savetovali, već se nespornim kvalitetom i posvećenošću poslu izborila za prepoznatljivost. Kao samostalna i snažna osoba, ova dama istančanih manira s godinama je naučila da nijedan trenutak u životu ne bi trebalo da provede žaleći za nečim i očajavajući, te najvećim uspehom smatra to što se dobro oseća u svojoj koži. Važnim životnim lekcijama naučila je svog dvadesetdvogodišnjeg sina Vukana, koji je na magistarskim studijama u Nemačkoj. Iako jake, samosvesne žene, koje plene pažnju gde god se pojave, uglavnom pate zbog toga što ne mogu da pronađu partnera koji će ih pratiti, kod Jadranke to nije slučaj. Ona svom suprugu Zoranu Boškoviću, diplomati, mudro zna da ustupi prvo mesto. Njena radoznala priroda nikada joj ne dozvoljava da stagnira, pa sa dečjom strašću uvek pronalazi neotkrivena područja u svojoj profesiji koja rado istražuje. Svaki njen koncert je velika premijera. Posle nešto više od godinu dana pauze, beogradskoj publici će se predstaviti koncertom „Karnegi Hol u Kolarcu“.

Početkom maja nastupićete u „Kolarcu“. Kako ćete se ovog puta predstaviti beogradskoj publici?
- Posle koncerta u „Karnegi holu“ u Njujorku, prošle godine, mnogi su me pitali kako je bilo i zašto i oni ne mogu da čuju taj repertoar. Sa željom da izađem u susret publici, osmislila sam ovaj koncert, čiji je naziv „Karnegi Hol program na Kolarcu“. Najveći deo programa biće ponovljen, ali sa malim izmenama. Tamo sam težište stavljala na predstavljanje srpske muzike njujorškoj publici, a ovde mi se otvorio prostor za inovacije. Pevaću i operske arije, solo pesme, italijanske kancone, francuske šansone, kinesku muziku, zatim ruske, jevrejske, sefardske, kompozicije na jidišu, a posebno težište je na američkoj muzici. Na klaviru će me pratiti Nikola Rackov, koji je sa mnom bio i u “Karnegi holu“, a gost će mi biti moj kolega Oliver Njego.

Oliver Njego je čest gost na vašim koncertima, jeste li vas dvoje prijatelji?
- Oliver je moj kolega i dobar prijatelj, ali razlog što je čest gost na mojim koncertima je širina repertoara koji on kao operski pevač može da izvede. On je vrlo darovit operski pevač, a karakteristika umetnika kao što je on je da može da peva i druge žanrove, dok se ređe dešava da pevači drugih muzičkih žanrova mogu da pevaju operu.

Ko je vaša publika? Slušaju li vas i mlađe generacije ili su to uglavnom stariji?
- Činjenica je da se operska publika ne obnavlja tako brzo kao publika drugih muzičkih žanrova. Tako je i kod nas i u svetu. Ali iznenađena sam što na moje nastupe kod nas dolazi veliki broj mladih ljudi koji vole ne samo mene već klasičnu muziku uopšte. Imam publiku među svim generacijama, ali, generalno, smatram da u ovom trenutku u najvećem broju dolaze da me slušaju ljudi koji su najviše pogođeni ekonomskom krizom.

Poznato je da sami osmišljavate i organizujete svaki detalj svog koncerta. Kako izgleda vaš život u tom periodu?

- Sada sam u fazi kada govorim sebi da to više nikada neću raditi, a to mi se dešava uvek neposredno pred koncert. Bez obzira što mogu da računam na veliku pomoć svog organizatora, a to je u ovom slučaju „Kolarac“, obaveštena sam o svakom detalju, ali sam ja ta koja donosi konačnu odluku. Vidim i sitnice, a po prirodi sam takva da ne mogu da dozvolim da i najmanja stvar ne izgleda bolje ukoliko je to moguće. Zbog velikog stresa i obaveza uvek se borim da ostanem zdrava pred koncert, što je najvažnije. Za to sam delimično i sama kriva jer želim da sve bude stoprocentno dobro urađeno. Svesna sam da će, ako postignemo 98 odsto onoga što želim biti fantastično, a ako postignemo samo tri procenta manje, biće dobro. Međutim, sa 85 posto nisam zadovoljna, iako je i to veliki broj, a mnogi su zadovoljni i znatno manjim.

Da li biste mogli da zamislite sebe kao, recimo, američku umetnicu čija je obaveza da samo peva, a sve ostalo radi čitav tim ljudi?
- To je isto kao kada biste me pitali da li bih mogla da živim u kući umesto u stanu. Odgovor je „da“, ali samo pod uslovom da imam baštovana i čitavu ekipu ljudi koja brine o svim segmentima kuće. To bi podrazumevalo potpuno drugačiji način života i nivo organizacije posla. U mojoj profesiji neguje se individualnost, tako da moje kolege imaju timove koji rade za njih, ali oni su ti koji moraju da donose konačne odluke. Ja sam pokušavala da radim sa ekipom, ali je i tada sve išlo „preko“ mene.

Živimo u vreme hiperprodukcije. Kako se snalazite u novom dobu?
- Odlično. Brza sam po prirodi, a kada biste me pitali šta mi najviše smeta, odgovor je sporost. Brzina mi godi i ne umara me. Ali zato imam faze koje zovem „kad vreme stane“. To se događa tokom dana kada nemam nijednu fiksnu obavezu, već radim samo ono što mi prija. Tada sam uglavnom kod kuće, jer sam zbog mnogobrojnih putovanja željna svog doma.

Praktikujete li da pred velike nastupe ćutite?
- Bilo bi mudro ne pričati, ali ja pričam. Sve je to individualno, a meni je najvažnije da sam na dan koncerta odmorna i zdrava, jer ću sigurno biti raspoložena pošto repertoar pravim tako da sama uživam u njemu.

Postoje li strogi režimi kojih operski pevači moraju da se pridržavaju?
- Pred važne nastupe, koji zahtevaju ozbiljnu i zavidnu fizičku i psihičku kondiciju, najvažnije je biti zdrav. Kao što sportisti odlaze u karantin pred mečeve, tako i mi činimo pred koncerte. Kada imam uveče predstavu, ne mogu preko dana da odem sa prijateljima na ručak jer mi ne prija da se punim različitim sadržajima, već sve svoje emocije čuvam za publiku. Na našim nastupima angožavni su svi mišići na telu i trošimo mnogo energije, pa nam je odmor preko potreban. Ono po čemu je naš život sličan životu sportista je i po to što moramo svakodnevno da vežbamo. Sebi mogu da dozvolim da ne vežbam dva dana, ali kada sam četiri dana bez treninga, ja to čujem, petog dana to čuje i publika. Za dobre rezultate potrebno je biti potpuno posvećen, tako da mi za drugi deo života ostaje malo prostora, ali ne žalim. U taj drugi deo uđu samo najbliži, članovi porodice.

Izgleda da svoj posao i dalje radite sa entuzijazmom početnika, postoje li trenuci kada se ta strast prema muzici stiša?

- Uvek sam puna entuzijazma, muzika je velika privilegija. I kada sam najradosnija i kada sam najtužnija, ja sednem za klavir. Dešavalo mi se da iz Japana za Beograd putujem dvadeset sati, u vreme sankcija, i čim stignem kući, prvo što uradim je da izvadim note koje sam tamo kupila i počnem da sviram. Još posedujem tu dečju radoznalost i radost, takav život bih poželela svima koje volim.

Rađa li se čovek sa takvom životnom strašću ili se ona uči?
- Možda sam se i rodila sa tim, ali imala sam raličite faze u životu. S godinama shvatila sam da ne bi trebalo da prođe nijedan trenutak u životu u kome bih se loše osećala.

Imate odraslog sina, jeste li zbog njega nekada žrtvovali posao? Da li je on imao periode kada je ljubomoran na vašu profesiju?
- Kada je žena majka, onda je sve teže, jer nije sama. Moja profesija, odnosne sve profesije u kojima želite da postignete maksimum, zahtevaju da se mnogo bavite sobom. Kada imate dete i porodicu, nikada više ne možete stoprocentno da budete okrenuti sebi. Dok je moj sin bio mali, svuda je putovao sa mnom, a sa nama i moja majka, tako da ga je ona čuvala dok sam ja bila na probama ili na nastupu, ali smo uveče uvek bili zajedno. Postojao je i period kada mu je mnogo smetao moj posao, ali to smo prevazišli.

Kako ste pronalazili pravu meru između posvećenosti sinu i profesiji?
- To je dolazilo prirodno i spontano, jer mnogo toga u životu radim instinktivno. Svi mi kao deca ponešto i istrpimo, što je prirodno i dobro, a neke naše dobre osobine proizlaze iz toga. Tako sam instinktivno znala da je sasvim u redu ako moj sin ponešto istrpi. To je došlo samo od sebe, jer nas niko ne uči kako da budemo dobri roditelji i kako da od pedeset šest centimetara, koliko je moj sin imao na rođenju, napravite čoveka koji će biti dobar sebi, a time i drugima. Reč je o važnim stvarima o kojima nam niko ne priča, kao što nas niko ne uči kako da volimo i iskažemo ljubav ili kako da imamo zdrav odnos prema smrti i da se nosimo sa bolom kada ostanemo bez roditelja. Ono čemu nas apsolutno niko ne uči je kako da volimo sebe, o čemu sam mnogo razmišljala.

Na koji način čovek treba da voli sebe?
- Da biste voleli sebe, morate sebi da se sviđate. Kad bi se ljudi trudili da se sebi sviđaju i da ne žive u laži, ne bi se javili mnogi nesporazumi. Danas je opšta pojava širom sveta da je sve materijalizovano i da sve može da se kupi i takođe proizlazi iz razloga što ljudi nedovoljno vole sebe. Čovek koji voli sebe ne može da se „da“ nekome da bi dobio skup automobil. To je znak da nimalo ne voli sebe. Samo onaj ko sebe voli može nekome da se preda od srca, zato što to želi, a ne iz materijalne koristi.

Jeste li učili sina tim stvarima? Kako ih je prihvatio?
- Jesam. Mnogo mu je teško, jer je drugačiji. Ja u njegovim godinama nisam znala mnoge od tih stvari ili bar imala svest da ih znam. On sada ima dvadeset dve godine, a poseduje duhovnu svest četrdesetpetogodišnjaka.

Vaš sin je završio studije političkih nauka u Nemačkoj, a sada je na magistarskim studijima. Da li vam je kao majci teško palo odvajanje od njega?
- Kada je upisao fakultet, njegov otac je bio na službi u Nemačkoj, pa smo svi živeli u Berlinu. Ali, kada smo se prvi put odvojili na duže, dogodilo se da sam stalno bila bolesna. Pitala sam se zašto ne mogu da ozdravim i da se izborim sa virusom skoro dva meseca, a onda sam, odjednom, shvatila da je to zbog patnje.

Koliko je muškarcu teško da prati vas kao jaku ženu?
- Mnogo, ali ima šansu jer ja umem da budem druga da bih bila prva. Shvatila sam da je to jedino tako moguće.

Jeste li se instinktivno stavili na drugo mesto?
- Bilo mi je potrebno vreme da to sagledam, a potom i prihvatim. Da to ne skrivam od sebe, a da opet bude skriveno. Nije lako muškarcima, ne samo sa mnom već nije lako biti muškarac. Muževni ljudi moraju da imaju i ženski deo da bi bili kompletni, kao što i mi žene moramo da imamo i muški deo ličnosti. Ipak, smatram da je jednostavnije biti žena i više sam nailazila na veličanstvene žene koje zrače, osvajaju i ostavljaju trag, nego na muškarce. Oni su veoma krhki, a za to smo i mi, majke muške dece, delimično krive. To što pristajem da budem „druga“ ne smatram žrtvovanjem već svojom snagom i inteligencijom.

Mnogo ste putovali u karijeri, postoje li za vas neosvojene teritorije?
- Nikada nisam bila u Australiji, što bih zaista volela, želja mi je i da posetim Hongkong. Na spisku se nalaze i mnoga egzotična mesta gde ću otići ako bude bilo prilike, a i ako ne bude, neću žaliti zbog toga jer sam mnogo toga već doživela. Uvek se iznova radujem odlascima u Ameriku, gde ponovo putujem u junu, a gde sam upoznala mnogo divnih ljudi. Putovanja mi nikada nisu naporna, jedino što mi smeta su čekanja na aerodromima, zato uvek kupim skuplju kartu samo da ne provodim po nekoliko sati u pauzi imeđu dva leta.

Postoji li nešto što niste ostvarili u životu?
- Nisam postala profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu, koju sam završila, i to osnovne studije na dva odseka, a potom sam i magistrirala. Konkurisala sam 2001. godine, ali me nisu primili. Nisam nesrećna zbog toga, jer sve se dešava onako kako je zapisano. Ali, mislim da bih mnogo toga i o životu i o umetnosti mogla da prenesem mladim ljudima. Smatram da bih bila dovoljno sugestivna da iz njih izvučem njihovu autentičnost, što je najveći kvalitet. Kada se pitam zašto sam kao početnik išla iz jednog ugovora u drugi u Italiji, gde je bilo toliko fantastičnih pevača, shvatam da je to bilo zbog moje jedinstvenosti.

Kažete da se sve dešava kako je zapisano. Verujete li u sudbinu?
- Da, to je jedan od paradoksa moje ličnosti. Ja, koja smatram da se svaka prepreka može savladati, kad sagledam svoj život, znam da bi, i da sam bila zaključana u nekom podrumu ne znam koliko dugo, postala ovo što sam danas. Verujem u sudbinu i verujem da svi mi možemo da iščitamo svoju sudbinu, samo se ne bavimo dovoljno sobom. Da bismo to postigli, potrebna je velika samoća, tokom koje ćemo promišljati o sebi, osluškivati sebe, razmišljati o svojim snovima.

Jeste li se često susretali sa ljubomornim kolegama koji na vas gledaju kao na rivala?
- Mnogo sam se sretala sa tim. Osobe koje su zadovoljne onim što su postigle su dobronamerne. Ali veliko je pitanje šta koga zadovoljava. Po svojim sposobnostima, karakteristikama i autentičnosti, sigurno da sam mogla da napravim mnogo više, a s obzorom na okolnosti zemlje iz koje potičem, moje samostalnosti i samosvojnosti, izuzetno sam zadovoljna postignutim. Kod onoga ko ne zadovolji ambicije, ma koliko uspešan bio, primetićete ljubomoru. Imala sam razne situacije, ali na njih gledam kao na kompliment. Mnogo puta su mi se neka vrata zatvorila, a onda shvatim da me Bog čuva za veće stvari. Mnogo puta sam spomenula izreku vladike Nikolaja: „Uspeh gledan izbliza je uspeh, ali gledan izdaleka je i neuspeh. I neuspeh gledan izbliza je neuspeh, a gledan izdaleka može da bude i uspeh“. Veliko filozofsko pitanje je šta je uspeh. Po meni to je dobro se osećati u sopstvenoj koži.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Stilistkinja: Iva Radovanović
Frizura: Akademija „Aleksandar Kapriš“, Beograd
Šminka: Aleksandra Orlandić-Sretković
Mesto snimanja: „IN Hotel“, Bulevar Arsenija Čarnojevića 56, Novi Beograd, tel: 011 / 310 - 53 - 00, veb-adresa: www.inhotel-belgrade.rs

Komentari (0)

Loading
Tamara hellomagazin

Pročitajte još

Najnovije vesti