Ivan Bosiljčić: Izazovi koji oplemenjuju život || Hello Magazin!

Glumac Ivan Bosiljčić srpsku javnost osvojio je svojim višestrukim talentima. Proslavio se ulogama u popularnim domaćim serijama kao što su „Ranjeni orao“, „Nepobedivo srce“, „Bela lađa“. Pozorišna publika uživa u njegovoj razigranosti na scenama beogradskih teatara, a vernu publiku stekao je i na koncertima, muzičko-poetskim večerima na kojima je pokazao pevačko umeće. Stalni član „Narodnog pozorišta“ nedavno je dobio „Sterijinu nagradu“ za ulogu Maneta u mjuziklu „Zona Zamfirova“, „Pozorišta na Terazijama“, njegovom nekadašnjem matičnom teatru. Popularni Užičanina javnost oduševljava dobrim kućnim vaspitanjem, ljubaznošću, džentlmenskim manirima i srdačnošću u ophođenju, dok su reditelji i njegove kolege zadivljeni profesionalizmom i velikom posvećenošću poslu.
Šarmantni tridesetčetvorogodišnjak ostvaren je i na privatnom planu, u skladnom je braku sa pop pevačicom Jelenom Tomašević-Bosiljčić, sa kojom ima jednogodišnju kćerku Ninu. Sa dvadesetdevetogodišnjom pevačicom prelepog glasa venčao se u avgustu 2011. Od tada bračni par vodi miran porodični život. Posvećeni su odrastanju kćerke, sa kojom imaju prave porodične rituale, među kojima je svakodnevna šetnja u prirodi.
Za magazin „Hello!“ Ivan prvo govori o njegovoj novoj pozorišnoj kreaciji, liku žurnaliste Branka u novoj predstavi „Narodnog pozorišta“- „Izbiračica“.

Kako vam se dopalo viđenje reditelja Nikole Zavišića ove Trifkovićeve komedije iz 19. veka?
- Rad sa Nikolom mi je bilo nestvarno osveženje. Nikada do sada nisam imao prilike da se ovoliko "otkačim" i "razmaštam", priznajem, u poslednje vreme mi je to baš bilo potrebno. I ne samo to, uz njega i ansambl vodvilja „Izbiračica“ podsetio sam se koliko je važno biti otvoren pred sobom i pred drugima. Pred piscem i pred svojom maštom. U skladu s tim, verujem da je Nikola Zavišić možda najotvorenija osoba koju sam upoznao poslednjih godina, najkompetentniji da nas svojom režijom na tekst Koste Trifkovića upozori na zatvorenost naše sredine, decenijsku, uskoro i vekovnu.

Mislite li da raskošna i vizuelno impresivna postavka doprinosi popularnosti predstave u vreme kada je pozorišna publika željna dobrih pozorišnih produkcija?

- Publika je uvek željna, pre svega, dobrih predstava, sve ostalo je potpora. Ova predstava je primer dobre uvezanosti svih elemenata, više nego tačne glumačke podele, čvrstog rediteljskog koncepta, izvanredne muzike, impozantne scenografije i kostima, retko viđenog vizuelnog identiteta. I sve to, obrnuto od onoga što publika očekuje. Taman kad pomislite da vas ništa ne može iznenaditi, dođite i vidite „Izbiračicu“.

Komad su pojedini kritičari okarakterisali kao „začudnu grotesku“, a kakvo je vaše viđenje "iščašenosti" likova, pa i vašeg?
- Da, začudna groteska, melanholični koreografski vodvilj, priča o egzistencijalnom vakuumu. Ili, jednostavno rečeno, igra vrćenja ukrug. Naivna, skoro kao dečija igra, ali pošto nije to, postaje komično uzaludan ples ušinuto ponosnih ljudi. Ne ljudi, zombija.

U vašem igranju posebno je primetna elegancija pokreta, karakteristični pokret rukom i odličan osećaj za ritam prilikom plesa. Da li ste se posebno spremali za to ili ste prirodno nadareni za igru? Volite li da plešete u noćnim klubovima ili na proslavama?
- Ništa se na sceni ne dešava samo od sebe. Glumčev najdivniji dar na sceni može biti krajnje neartikulisan ukoliko nije mudro upotrebljen, osmišljen. A po klubovima se baš trudim da budem neartikulisan. To me odmara od scene.

Pre izvesnog vremena postali ste stalni član nacionalnog teatra. Kako su vaše kolege u pozorištu, kao i reditelji s kojima ste radili, prihvatili vašu novu poletnu radnu energiju po kojoj ste poznati?

- Po tome sam poznat? Iskreno, hvala što ste mi to preneli. Što se tiče mog angažmana u „Narodnom pozorištu“, čini mi se da publika ne zna da sam od 2001. do 2004. aktivno učestvovao u repertoaru Nacionalnog teatra u komadima „Hamlet“, “Mileva Ajnštajn“, „Viza“, tako da su me moje drage kolege dočekale rečima: "Dobro došao nazad".

Budući da ste vrsni profesionalac, jeste li zadovoljni sinergijom ljudi na sceni i iza nje u komadu „Izbiračica“?
- Apsolutno. Sve to počinje i završava se na Zavišiću, jer nas je on sve izabrao i uklopio.

Reditelj Zavišić je rekao da je ovaj komad o našem „silnom izbiranju koje nas na kraju nikud ne odvede“. Da li ste vi po prirodi izbirač, i ako jeste, na šta se ta izbirljivost odnosi?
- Nisam ljubitelj dilema i biranja. Kad ne mogu da se odlučim između dve stvari, ja odložim odluku. I za to vreme izbor se uglavnom napravi sam. Vreme nam je prijatelj. Izbiranje može da postane gadna navika, sama sebi dovoljna, nešto kao strast, kockanje. I što je najgore, da nema kraj.

Nedavno ste dobili „Sterijinu nagradu“ za ulogu Maneta u predstavi „Zona Zamfirova“, kojoj je dodeljeno jos šest priznanja. Kako ste se osećali kada vam je uručeno priznanje?

- Svi iz pozorišnog sveta znaju da je „Sterijina nagrada“ posebno, po mnogima najvažnije glumačko priznanje. Ja sam studirao u Novom Sadu, pratio sam „Sterijino pozorje“ sa velikim ushićenjem i divio se tadašnjim laureatima: Dobro se sećam godine kada je Nebojša Dugalić dobio nagradu za ulogu Karađoza u „Prokletoj avliji“. Posle gledanja njegove kreacije, moji pogledi na glumu su se ozbiljno promenili. Koristim priliku da čestitam svim nagrađenima jer zbog predstave u matičnom pozorištu nisam mogao da prisustvujem dodeli. Dugaliću i meni nagrade su dodeljene u garderobi, prilažem fotografiju koju sam načinio mobilnim telefonom kao dokaz. Moj uzor sa „Sterijinog pozorja“ i ja.

Nagradu koju ste dobili mnogi su razumeli kao podršku žirija vašoj nameri da se bavite dramskim teatrom.
- Mnogo mi znači podrška vodećih ljudi u kulturi.

Mislite li da je ovogodišnji žiri pružio podršku vašem viđenju neophodnosti dramskog segmenta u mjuziklu? Koliko je važno primeniti to na mjuzikl danas, kada je postao posećenija i komercijalnija pozorišna forma nego ikada?
- Dobro ste rekli - neophodnost. Svako ko misli da je mjuzikl stajanje i pevanje kao na muzičkom festivalu, grdno greši. Zbog takvih interpretacija pojedinih kolega, mjuzikl i jeste na lošem glasu kod nas. Uz pomoć muzike kao sredstva izraza glumac vrši dramsku radnju, osmišljenu i uzbudljivu. Da se razumemo, mjuzikl nije žanr, to je samo pozorišna forma u okviru koje reditelj postavlja vodvilj, dramu, komediju. Smatram da rad na njemu iziskuje ozbiljnost kao i rad na bilo kojoj drugoj pozorišnoj predstavi. U suprotnom, mjuzikl neće imati ni kvalitet ni publiku.

Mislite li da bi u mjuzikl kao pozorišni žanr trebalo da se ulaže, budući da je u svetu to jedan od najprofitabilnijih oblika umetnosti i zabave?

- Za naš teatar najkorisnije je primeniti ono što je proteklih sezona isprobalo Pozorište na Terazijama. Praviti autorski mjuzikl na domaće tekstove. „Glorija“, „Maratonci trče počasni krug“ , „Zona Zamfirova“ primeri su predstava koje obožavaju kako učesnici tako i publika i kritika.

Nedavno ste sa Šerbedžijom gostovali u emisiji kod Ivana Ivanovića. Da li na neki način sebe možete da poredite sa glumcem po talentu za glumu i pesmu i kakvo je vaše mišljenje o ovom umetniku?
- Kad sam bio dečak, imao sam nedovoljno godina da gledam film „Una“, ali nikad nisam bio premlad da slušam kako Rade recituje Jesenjina, Simonova. Moj prvi susret sa ovim glumcem bio je preko poezije, tek kasnije preko filmskog platna. Duboko poštovanje i zahvalnost na inspiraciji imam za ime Rade Šerbedžija.

Bliži se kraj pozorišne sezone, znači li to da ste preko leta slobodni i da li jedva čekate letovanje sa porodicom?
- Imam još jedno kratko snimanje i slobodan sam kao ptica. Porodično ćemo da odletimo na jug, možda i mimo svih pravila na sever, još nismo odlučili. Ninu smo vodili na more kad je imala šest meseci. Jedni su rekli "Hrabro od vas", drugi "Tako treba". Znam samo da je dete bilo oduševljeno, a mogu misliti kakva će biti ove godine.

Nedavno se rekli da je Nina u fazi kada uči da hoda. Da li je možda naučila i da povezuje rečenice?

- Sad je u fazi da je naučila da trči. Pravo u zid, u nogar od stola, direkt u ogledalo, i pri tom izgovara čitave monologe, kao da se takmiči u brzom pričanju. Kad bi malo usporila, možda bih i znao da li je rekla nešto logično, ovako nemam pojma.

Dopada li se Nini da bude sa bakama i dekama ili su joj ipak najdraži majka i otac?
- Dobrodošli su svi koji mogu dugo da trče sa njom i igraju se igara "ubaci kocke u sudoperu", "razbacaj dividijeve po sobi" i "napadni goluba i vikni: 'goo!'".

Koliko vam pomažu bake budući da je vaša majka vaspitačica, a Jelenina medicinska sestra?
- Prvih godinu dana njihovo iskustvo nam je bilo nezamenjivo. Sad nam je nezamenjivo kad su one tu da pričuvaju dete, a da mi izađemo u grad.

Budući da odlično pevate, a vaša supruga je ipak u tome broj jedan, da li ste je ikada pitali da vam pokaže tehniku?
- Ja jednostavno uživam u Jeleninoj muzici, ne analiziram, ne proučavam, kao najobičnija publika - uživam. Kada peva, ona ima u sebi nešto isceljujuće. Mislim da se to ne uči, to je dato.

Šetate li se još sa porodicom u predivnom parku Košutnjaka?
- Košutnjak, Ada Ciganlija, „25. maj“, Kalemegdan, pa samo kombinujemo.

Hoćete li Ninu uskoro upisati u vrtić ili je još mala i koja su njena interesovanja?
- Nina će verovatno sledećeg proleća u vrtić. I radujemo se tome, jer sva interesovanja joj variraju, jedino je konstantno oduševljenje drugom decom.

Intervju: Nadežda Jokić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content