Jedno od omiljenih televizijskih lica mnogih generacija koje su uz njegove emisije stasavale Oliver Mlakar tokom trideset godina karijere svojim radom i pojavom ostavio je neizbrisiv pečat, a projekti na kojima je radio postali su kultni. Čuvena rečenica iz “Kviskoteke” koju je vodio “Točno, ali nepotpuno” postala je deo mnogih viceva i anegdota. Njegova pojava još kod mnogih izaziva nostalgiju za bezbrižnim vremenom čiji je jedan od simbola upravo ovaj sedamdesetosmogodišnjak. Nikada nije uložio “kviska” kada je bilo potrebno da se puno radi, tako da se tokom penzionerskog staža u nekoliko navrata vraćao na male ekrane. Danas uživa u mirnom životu sa suprugom Dunjom na porodičnom imanju nadomak Zagreba, gde uzgaja pse i brine se o konjima.
Generacije su odrasle uz male tajne velikih majstora kako kulinarstva tako i kvizova. Govore li vam često da budite nostalgiju?
– Iako nikada tome nisam pridavao preveliku pažnju, izgleda da sam ipak gledaocima ostao u lepom sećanju. Sudim to po čestim susretima na ulici ili trgovini kada mi se ljudi obraćaj i dele mi komplimente, naravno, oni starijih generacija. To je valjda tako u ljudskoj prirodi, volimo da ulepšamo prošlost iako je bilo i ružnih trenutaka, ali njih lakše zaboravljamo, i dobro je da je tako. Osim toga, ja sam decenijama doista bio jedan od najpopularnijih televizijskih voditelja, ušao sam u sve domove ondašnje države.
Vaša karijera traje više od četrdeset godina, u čemu je tajna?
– Kada razmišljam o tome, ne dolazim ni do kakvog pametnog zaključka. Jednostavno, neke su se stvari poklopile, malo talenta, puno truda i rada, dobro zdravlje i kondicija, nenametljivost, i godine začas prođu. Čini mi se da sam juče počeo.
Kako ste primili vest o smrti kolege Miće Orlovića, sa kojim ste često radili?
– Ja sam počeo da radim 1958, a Mića godinu dana pre mene, ali svakako smo ista generacija. Sudbine su nam bile slične, puno smo radili zajedno, lepo smo se družili i bili dobri prijatelji. Među nama nikada nije bilo nesporazuma ni zavisti, dobro smo funkcionisali kao voditeljski par. Mnogo me je pogodila vest da nas je napustio. Proteklih godina zajedno smo radili, bilo je to u “Nedeljnom popodnevu” na sarajevskoj televiziji ,,OBN“. Mića je bio u odličnoj kondiciji, verovao sam da će doživeti duboku starost. Poslao sam telegram saučešća njegovoj porodici, a ako ga nisu primili, i ovim putem šaljem im iskreno saosećanje.
Radujete li se što ćete u junu učestvovati na “Food talk“ konferenciji, na salašu nadomak Novog Sada?
– Radujem se, iako sam već dugo u kulinarskim krugovima, to će biti novo iskustvo, a čini mi se da je konferencija dobro organizovana.
Kako provodite penzionerske dane?
– U penziji kao i da nisam, ponekad mi se čini da sam sada aktivniji nego kada sam radio na televiziji. Živim na selu pored Samobora, imam veliko imanje, a oko kuće posla preko glave. Donedavnao sam jahao, a imamo i puno dvorište patuljastih šnaucera, koji su nas potpuno osvojili. Ponekad imamo leglo, pa ostavimo neko perspektivno štene i onda s njim idemo na kinološke izložbe po celoj Evropi, i tako godinama. Našu uzgajivačnicu ,,De Ilirija“ već svi dobro poznaju. Prošle godine u Salcburgu naš papar-sol mužjak, koji se zove Džentlemen, osvojio je titulu svetskog prvaka i bio je najljepši pas svoje rase. Time se posebno ponosimo jer smo ga sami uzgojili. Imamo još lepotana, za desetak dana idemo u Sarbruken u Nemačku, pa u Holandiju, gde ćemo takođe izložiti dva psa.
Preokupirani ste uzgojem pasa, a volite i konje.
– Konji su mi takođe velika ljubav, konj Fabijan i ja družili smo se nekoliko godina, ali morao sam da prestanem da jašem zbog problema s kičmom, pa sam ga poklonio jednom udruženju za terapijsko jahanje. To mi je posebno drago jer obavlja plemeniti posao – omogućava hendikepiranima da osete ritam koraka. Neopisivu radost mi pričinjava kada vidim kako su tim osobama ozarena lica kad sednu na konja.
Da li su vaše kćerke krenule vašim stopama?
– Nisu, to je bio njihov izbor. Starija Iva ima porodicu u Zagrebu, a mlađa Maša doktorirala je u Kambridžu, tamo se zaposlila i udala, ostala je u Engleskoj. Ipak, viđamo se više puta godišnje, dođu oni do nas, mi odemo kod njih, dva sata leta i nije neka udaljenost.
Tekst: Jelena Vlahović, Life Content
