Jedna od najpopularnijih žena na svetu, holivudska glumica Anđelina Džoli boravila je u Berlinu da bi na filmskom festivalu „Berlinale“ promovisala svoj rediteljski prvenac „U zemlji krvi i meda“. Njeno viđenje rata na našim prostorima, koje je Anđelina iznela u svom scenarističko-rediteljskom debiju, izazvalo je kontroverzne komentare, a jedan deo filmske kritike ocenio ga je jednostranim.
Iako je u nemačkom gradu boravila zbog posla, majka šestoro mališana decu nije zapostavila. Usred davanja mnogobrojnih intervjua novinarima iz celog sveta i obaveznog pojavljivanja u večernjim časovima na crvenom tepihu, Anđelina je uspela da nađe vreme da se posveti deci. Tridesetpetogodišnja glumica, kojoj je na Festivalu društvo pravio njen partner Bred Pit, svoju decu Medoksa, Paksa i Šilo povela je u fantastični berlinski „Legolend“, gde se sa njima igrala. Dok je ispunjavala svoje festivalske obaveze, Bred Pit je u svakom trenutku bio pored nje da bi joj pružio podršku. Njihovo prisustvo je kao i uvek izazvalo veliku pažnju, te su bili najslikaniji par. Ponosni Bred je takođe često fotografisao svoju suprugu tokom promocije njenog filma, što je zabeleženo kamerama i fotoaparatima pripadnika sedme sile. Bred je ponovo plenio harizmom i odličnim raspoloženjem. Portparol služba Anđelininog rediteljskog debija je tokom njenog boravka u Berlinu istakla da je Džolijeva od „Alijanse žena filmskih novinara“ dobila nagradu za humanitarni aktivizam i da su je bosanske novine “Dnevni avaz” proglasile za stranu ličnost godine. Takođe, organizacija „Film za mir“ dodelila joj je specijalnu počasnu nagradu za suprotstavljanje ratu i genocidu.
Ekskluzivno za magazin „Hello!“ Anđelina, koja ne prestaje da bude u žiži javnosti, govori o filmskom ostvarenju, porodici i podršci svog nevenčanog supruga.
Kada je u Bosni besneo rat imali ste samo sedamnaest godina. Kako ste se zainteresovali za ovaj deo istorije i šta ste znali o Balkanu pre nego što ste počeli sa snimanjem?
– Nikada nisam planirala da snimim film. Više od deset godina putujem po zemljama zahvaćenim ratom i kada sam se tamo našla i srela se sa tim ljudima, bilo mi je jasno da o tome ne znam mnogo. Ne samo zato što sam tada imala sedamnaest godina, odnosno dvadeset jednu kada je rat završen, već zato što o tome nismo učili, o tome se nije otvoreno pričalo. Iz nekih razloga to je deo istorije koji mnogi ljudi suštinski ne razumeju. Kao ljudsko biće osećala sam dužnost da saznam šta se zapravo dogodilo i zašto se to dogodilo u Evropi, kako je do toga došlo, pa sam napisala priču na osnovu svega onoga što sam pročitala, na osnovu dokumentarnih filmova koje sam pogledala, knjiga koje sam pročitala. Pored toga, srela sam se sa ljudima koji su preživeli taj rat i osećala sam obavezu da napišem priču koja podseća ljude da ono kroz šta su prošli traži našu pažnju i razumevanje.
Koliko ste pisali scenario? Kako ste sakupljali materijal i šta vam je bilo najteže?
– Napisala sam scenario na osnovu svega onoga što sam pročitala i pokušala sam da sebe i svoju porodicu zamislim u toj situaciji. Zamislila sam sebe i Breda u trenutku kada počinje rat, mi se volimo iako smo na suprotnim stranama, različitih nacionalnosti. Nije mi bilo pojmljivo da bih mogla da budem protiv njega ili on protiv mene. Zanimalo me je šta se to dogodilo da se tih godina prijatelji, komšije, parovi, sinovi i očevi okrenu, promene se i jedni na druge gledaju s mržnjom i da mogu da ubijaju. Interesovala me je i potreba za intervencijom, ne samo vojnom već i svakom drugom. Ovaj film kritikuje međunarodnu zajednicu jer je ostavila ljude u jednoj surovoj situaciji, i na kraju su svi mnogo propatili.
Da li ste rado prihvatali sugestije koje su vam možda davali glumci na setu i šta su vam oni sugerisali?
– Nepotpisani scenario sam poslala ljudima širom regiona jer nisam želela da imamo samo jedno mišljenje. Bilo mi je važno da glavni glumac bude Srbin iz Bosne, a ne neko ko glumi Srbina iz Bosne. Bilo mi je važno da glumci budu iz svih sredina, i Srbi, i Hrvati, i muslimani. Želela sam da se svi skupimo i ispričamo tu priču, da mi oni kažu šta valja, a šta ne i da li bi trebalo da nešto dodamo. Svi su predano radili na likovima i pomogli su mi da razumem različita stanovišta koja su u filmu prikazana.
Zašto ne dođete u Beograd na premijeru, šta biste poručili publici i kakvu biste preporuku dali za film?
– Pre nekoliko meseci mislili smo da ćemo ići širom regiona, uključujući Beograd. Jedva sam čekala da provedem neko vreme sa glumcima i njihovim porodicama, da prvi put posetim vaš glavni grad. Poznato je da su u Srbiji nastale mnoga kontroverzna mišljenja i negativan stav prema mom filmu. Moram da naglasim da razumem da je tema filma vrlo osetljiva, ali takođe znam da sve što je kod vas napisano o poruci filma nije tačno. Bole me agresivan nastup i neistine, posebno ona vezana za aneksiju Republike Srpske. Tako nešto nikada ne bih izjavila i, naravno, da to nisam učinila. Ali, neko je odlučio da to napiše što je bolno i za mene, i za film, i za celu tu regiju. Inače, volela bih da dođem u Beograd, ali većina ljudi mi je jasno stavila do znanja da trenutno nisam dobrodošla. Trudim se da to razumem i tužna sam zbog toga, poštujem taj stav, ali se nadam da ću jednog dana moći da dođem.
Intervju: Biljana Obradović
