Zdravko Čolić: Ako deci postavite ispravnu granicu, jednog dana će vam biti zahvalna

Povezane vesti

Kada je pre izvesnog vremena rađena anketa sa pitanjem šta je najveći brend bivše Jugoslavije posle Tita, među odgovorima nisu dominirali nazivi nekad moćnih industrijskih giganata, već još jedno legendarno ime – Zdravko Čolić. Postao je idealan heroj čitavog društva još kada se krajem šezdesetih prvi put popeo na binu, i taj utisak nikada nije pokvario. Naprotiv. Utisci su svake godine rasli i postajali jači, a “zaljubljivanje u njega bilo je stvar dobrog ukusa”. Tako je i danas, kada novim pesmama osvaja neke nove klince. I klinke.

Premijerom singla “Kuća puna naroda” jedna od najvećih zvezda koje je Balkan  imao uvela nas je u svoj petnaesti album simboličnog naslova “Ono malo sreće”.

Konačno je svetlost dana ugledao novi album. Kako ste birali saradnike i da li je danas teško pronaći dobru pesmu i autora?

– Tu su stari, provereni saradnici, a i ja sam ponovo učestvovao kao autor. Kako vreme teče, tako se pojavljuju novi ljudi, afirmisani u ovom poslu, što sve ima neki sabirni centar kod producenta. Ovoga puta to je Nikša Bratoš. Saslušamo sve pesme koje dođu do nas i opredelimo se za one koje nam se dopadnu. Mislim da je to jedini put i najbolji način.

Album nosi naziv “Ono malo sreće”. Koliko simbolike ima u tome i u čemu vi pronalazite sreću?

– Album je mogao da ima i drugačiji naziv, ali nam je ovo zvučalo ležerno. Antonija Šola, s kojom sam sarađivao i na prethodnom albumu, za koji je napisala jedan lep hit „Što ti dadoh“, ovog puta nam je dala „Ono malo sreće“. Bez obzira na kvalitet pesme i njenu “hitljivost”, nekako nam je to bilo najlepše, najviše u skladu sa Novom godinom, najopuštenije. Imali smo više opcija, ali ovaj naslov nosi poruku koja je svima potrebna. I sam sreću pronalazim u malim stvarima kojima se treba radovati. One velike sreće na kraju obično i ne bude, tako da je realnije očekivati ono malo sreće.

Da li vam je neka pesma već prirasla za srce?

– Ovog puta imam samo tri svoje pesme. Jedna je vesela, dve su balade, ali ne bih se vezivao za bilo koju od njih.

 

Napisali ste muziku za singl “Kuća puna naroda”. Da li vas je nešto posebno inspirisalo?

– Džiboni je uradio tekst za tu pesmu, pa je on nosilac inspiracije. Ja sam imao u vidu neku noćnu ljubavnu priču, tekst na engleskom koji je „vrlo noćni, kišovit i ljubavni“. Ali, Džiboni joj je dao kosmopolitsku crtu. U svakom slučaju, rad na ovoj pesmi bio je izuzetno inspirativan.

Kraj godine je vreme kada svodimo bilans, i profesionalni, i životni. Da li nekad u ovo vreme evocirate uspomene sa prijateljima, na primer, na prethodne najluđe noći?

Kako da ne. Svaka godina ostavi za sobom neki “suma sumarum”. Nisam od onih koji razmišljaju o tome šta je bilo, uvek mislim o onome šta će biti. Često se sa prijateljima prisetim lepih dočeka, što radnih, što onih privatnih. To je deo naše mladosti i divnih druženja još u bivšoj Jugoslaviji.

Kada biste mogli da se vratite u prošlost i nešto izmenite, šta bi to bilo?

– Čovek ne treba mnogo da menja, sudbina je ta koja upliće prste u naš život. Ona te je navela da nešto uradiš, da ideš baš tim putem. Sve ima neka svoja pravila, ne bi ja tu ništa menjao.

Ko je stroži prema deci, vi ili supruga? Kako prolazite kroz njihove “lude godine” i postoje li neka ograničenja koja moraju da poštuju?

– Najteže pitanje. Tata je slab, mama je jaka, a tata treba više da prati mamu. I mi smo taj period zvali „ludim godinama“, samo je sada mnogo opuštenije i deca su više zaštićena. Ograničenja moraju da postoje. Ipak mora da se zna ko je roditelj. Ako sada postavite ispravnu granicu, jednog dana deca će vam biti zahvalna.

Ako je suditi po vašem iskustvu, ko je u današnje vreme stub kuće – žena ili muškarac?

– Mislim da je žena uvek stub kuće. Tako je bilo nekad, tako je i sad. Žena može bolje da drži kuću nego muškarac, iako je on taj koji uglavnom zarađuje i odgovoran je za ekonomski prosperitet. Ali, kada je reč o vaspitavanju dece i održavanju domaćinstva, to je oduvek bila žena. U našem domu majka je imala najvažniju reč, a tata je tu reč poštovao. Radio je svoj posao, donosio platu, mama je bila domaćica. Nije zarađivala, ali je nosila teret kuće.

Da li devojčice osećaju teret vaše popularnosti ili se sete da im je tata pevač tek kada vas vide da se slikate sa obožavaocima?

– Upravo tako. Deca nisu opterećena, što je dobro. Ne moraju da slušaju tatinu muziku, nije to bitno, ali postanu svesne tatine popularnosti kada vide da ga drugi uvažavaju.

Ne živite baš klasičan “muzičarski” život, što je i jedan od razloga zbog kojih vas generacije obožavaju otkako ste kročili na scenu. Kako izgleda dan kada ne radite?

– To je vrlo relativno. Zavisi od toga kakve su mi obaveze, pa onda njima prilagođavam dan. Nekada je to ležerno druženje s prijateljima, a nekada od jutra do sutra traju razne promotivne aktivnosti ili šta je već planirano i dogovoreno. Ono što je sigurno – dan počinjem jutarnjom kafom.

Šta je najveća radost u poslu kojim se bavite, a šta ni posle svih ovih godina ne možete da tolerišete?

– Najveća radost svakako je muzički deo, susret sa publikom kojoj glasom prenosiš sve te emocije, reči i pesme. To je kruna bavljenja ovim poslom. S druge strane, teško je tolerisati zavist koja je prisutna u svakoj profesiji, pa i u muzičkom, filmskom i sportskom svetu. Mogu da tolerišem i tabloidni pristup, ali vaspitani ljudi smatraju da je nepristojno kada se piše nešto što nije istina.

Ostale vesti iz rubrike