Vojin Ćetković: Svaki posao, koliko god da vam daje život, na kraju vas uništi

Povezane vesti

Vojin Ćetković upravo je završio probu predstave „Kralj Betajnove“ slovenačkog klasika Ivana Cankara, kojom će se u aprilu proslaviti 70 godina postojanja JDP. Još sebe nije gledao kao Stefana Prvovenčanog u seriji „Nemanjići – rađanje kraljevine“, koja je potresla javnost više od političkih kampanja. Ako je neko pokazao dostojanstvo i čast u odbrani serije od raznih vrsta prigovora, onda je to bio on. Plemstvo je plemstvo.

Kako se, profesionalno, osećate nakon svih kritika na račun „Nemanjića“? Toliki trud…

– Bavim se javnim poslom i navikao sam na kritike, i dobre i loše. Ne treba komentarisati, niti kritikovati kritiku. Bilo bi to pogrešno. Pritom, mislim da su neke kritike bile korisne i suvisle, neke ovakve i onakve, ali ne bih ulazio u to. Naročito sam navikao na pozorišnu kritiku. Nekoliko puta sam dobio veoma loše kritike s pravim obrazloženjem, tako da sam tu ulogu kasnije mogao i da ispravim. Ovo je nešto drugo – završen posao. Eventualno može da utiče na neku sledeću sezonu.

Niste emotivno pogođeni?

– Apsolutno smo svi dali sve od sebe da to uspe i uradili najbolje što možemo. Obrađivali smo veoma komplikovanu i tešku temu. Postoje dva ili tri puta da se to uradi, odabrali smo ovaj. I dalje mislim da je trenutno jedini mogući. Da smo radili film, moglo je da bude drugačije, ali čini mi se da bi bilo baš bolno po naš narod. Tek bismo onda bili izloženi kritici. Motivi za snimanje serije i rezultat – mislim da su pogođeni. Neki kažu: to je školski program. Ali i jeste najveći uspeh da neka deca to gledaju i razumeju, da shvate ko smo, kakvi smo i šta smo, da bi razmišljali o svom poreklu, svojoj naravi, svom narodu i svojoj zemlji. Nije ova zemlja uvek bila ovakva kakva je.

– Drugo, prikazali smo ljude od kojih su skoro svi postali sveci. Vrlo je nezgodno baviti se njihovim životima. Kad su u pitanju toliko poznate stvari i nešto što direktno udara u taj deo gena, u ponos, u sve što smo mi, onda je teško udovoljiti svačijem ukusu. Na prvoj konferenciji za štampu rekao sam da će biti tako.

Ipak, dobro je da ljudi osećaju „Nemanjiće“ kao svoje. To nije samo blago RTS ili grupe autora koji su to radili već blago naroda. Da smo pravili seriju za izvoz, drugačije bi koštalo, drugačiji bi bio pristup.

Mnogi bi voleli da je Nemanja u zlatu…

– Ali nije bilo tako. To su istorijske činjenice. Nemojte misliti da nisu pisali stručnjaci i da se nisu konsultovali s istoričarima. Sad mogu da vam pričam i o uslovima, za koliko dana smo snimali epizodu, o problemima. Bilo bi bezveze, ne bi uticalo. Izgledalo bi kao pravdanje. Ne, uradio sam najbolje što sam znao, kao i svako od nas. Nije bilo nijednog lošeg i skrivenog motiva.

Foto RTS/Promo

 

Velika je obaveza igrati prvog srpskog kralja.

– Jeste, ali neko je morao da ga igra. U tim sam godinama i ispalo je da me je reditelj video u toj ulozi. Da nisam ja, igrao bi neko drugi.

„Nemanjići“ su snimani dugo, u teškim uslovima. Kako se to odražava na zdravlje? Na koji način vodite računa da izdržite sve napore?

– Pekić u „Zlatnom runu“ kaže: „Što život daje, to i ubija“ i tako je. Svaki posao, koliko god da vam daje život, na kraju vas uništi. Ne postoji nova vrsta glume, novi trend, ali moramo da prilagodimo život sadašnjem trenutku. Nekada je država štitila glumce, bili su nacionalno dobro. Imali su stvaralački motiv i znali su da učestvuju u kreiranju ukusa nacije. Znali su da zastupaju svoju zemlju. Moje kolege su se isključivo bavile glumom – samo sobom i glumom.

– Ja pored glume moram da se bavim raznim stvarima, da se nosim sa svakodnevnim poslovima i problemima koji su sve veći i veći. Nisam po prirodi neko ko se žali na imovinsko stanje, ali prosto… Nekako uspevam. Čovek mora taj nivo stresa da anulira fizičkom aktivnošću, ishranom, boravkom u prirodi i zdravim životom. Ranije su glumci mogli da budu i boemi. Sada to ne može. Ja moram da živim životom današnjeg glumca, ne nekog prošlog. Ne. Prosto pokušavam da budem što zdraviji, i zbog svoje dece, i zbog posla, i zbog toga čemu sam posvetio život.

Imate li neko lično iskustvo koje se tiče zdravlja, a da vas je nečemu naučilo?

– Niko od nas dok radi i stvara ne razmišlja o zdravlju. Nemoguće je. Trebalo bi da postoje određene službe koje treba da vode računa o tome, pošto ja moram da se bavim isključivo ovim. To što u tom trenutku radim zahteva mene celog, a ne neki delić, nešto što je površno. Ako ne, onda se ne bavim ozbiljno time. Neko sagori brzo, neko ne. Svi drugačije gorimo.

Imate li vremena za klasično opuštanje?

– Radim na tome. Kad sam u pozorištu, osećam se i zaštićeno i povlašćeno. Ovde je moje opuštanje. Ovde nema čak ni dobrog telefonskog dometa, tako da mogu isključivo da se bavim velikom literaturom, razgovaram o stvarima uzvišenijim nego što je običan život. Evo, maločas smo govorili o poeziji, o Crnjanskom, Šekspiru, Molijeru… To je lekovito, taj aktivni odmor u kom se uključe neka čula i luči hormon sreće. Poezija u pozorištu me veoma zanima. Crnjanski je pisao nešto što savremena montaža na filmu radi tek sad.

Ljudi su danas snuždeni. Bežite li kući, među svoje, u sigurnost?

– Bežim i kući, i na pecanje, bežim u pozorište i na snimanje. Ne žalim se, verujte. Nije mi dosadno.

Da li vam je prijatno sa samim sobom?

– Nekad da, nekad ne. Što sam stariji, treba mi nešto više vremena da budem sam. Ranije je bilo sat-dva, a sad malo više. To je mentalna higijena.

Šta vas muči?

– Muči me i nervira površnost, u svakom smislu. Površni odnosi, površni umetnici, površna estrada. Ali takvo je vreme. Sve je površno i bezidejno. Nije samo kod nas. Kad putujem, vidim da je i drugde takvo stanje, u Evropi. Globalna bezidejnost. Apsolutno novac. Uvek čujem: evo, trudimo se, borimo se, školujemo negde decu da bi ona školovala neku drugu decu. Ako nekog pitaš je li srećan, kreativan, da li uživa, on ti kaže da te ne razume, da i ne razmišlja o tome.

Kakvi ste što se tiče tolerancije i strpljenja?

– Sve tanji i tanji. Privatno ne. Svi smo ovde u određenoj vrsti temperature kad radimo, pa varničimo. Ovde se ništa ne zamera. Možete da ispadnete glupi, netalentovani i nevaspitani, sve ostaje u okviru pozorišta. To ne donosim kući. Ne moram da trpim šefa na poslu i posle urlam na svoju porodicu.

Može li čovek da se osloni na vas?
– Ako obećam, da.

Umete li da budete neprijatni?

– Da, umem.

Kada ste najneprijatniji?

– Kad sam ugrožen ili kad je ugrožen neko moj. Umem da budem i strog i surov, ali takav sam i prema sebi.

Imate li zebnju i strah pred sutrašnjicom?

– Ne. Nije to iz samouverenosti, već iz vere.

Stalno od sebe tražite maksimum?

– Ne samo maksimum. Pitanje je kome i čemu se obraćate, da li se obraćate nekom ko je na 20 cm ili nečemu što je malo šire, veće i dalje, iza brda.

Toga najmanje ima.

– Znam. Ali ja moram da dam smisao svom životu i poslu. A taj smisao nije ovde, taj smisao je negde dalje.

hellomagazin.rsKurirHello/Arhiva/ATA Images/RTS/Promo

Ostale vesti iz rubrike