Vesna Radusinović: Nisam nikada žalila za onim što sam uradila, daleko sam se više kajala zbog onog što nisam

Povezane vesti

Spisateljica i novinarka Vesna Radusinović odlučila je da na trenutak izađe iz dobrovoljne medijske ilegale i da otvoreno progovori o tome zašto je zbog Koštunice ostala na ulici, u čemu se sve ne slaže sa svojim partnerom Milomirom Marićem i šta stvarno misli o rijalitiju “Parovi”, zašto je odlučila da prestane da piše i koji su razlozi zbog kojih brak smatra “užasom”, zbog čega misli da je njen sin Vedran zreliji od Marića…

Poslednji intervju si dala pre nekih šest godina. Jesi li se ti to povukla iz javnosti kao čuveni pisac Selindžer?

– Dopada mi se poređenje, baš ti hvala. Izgleda da mi skromnost nikako ne prija, a vidim i da se ne uči, iako sam marljivo radila na svom prevaspitavanju. Jesam, povukla sam se sa scene zvane “javni život Srbije” i ovaj intervju nije nikakav povratak na nju. Nisam nikada žalila za onim što sam uradila, daleko sam se više kajala zbog onog što nisam. Oboje znamo mnogo javnih likova koji jadikuju i kukaju na sve strane kako od novinara ne mogu da žive, kako ih paparaci prate u stopu, kako ih mediji troše… A u stvarnosti oni ne zanimaju apsolutno nikoga i moljakaju okolo za par redaka urednike ne bi li im dali malo prostora, pa ako ništa drugo ono da pokupe sadržaj prosute kese u nekoj prehrambenoj radnji. I sa to malo novostečene, a zarad još veće slave u stanju su da urade baš sve. A ti ih onda pustiš da budu sve što hoće. Da budu slavni, poznati, priznati, bogati, voljeni… Je li realno uopšte i pomisliti da možeš za nešto da budeš talentovan, da te mase kupuju i još da te vole? No, ostavila bih to za svoje knjige, tamo mi je sve dozvoljeno. To je moj zabran, moja roba i moja radnja. Tamo mogu da psujem ili u zvezde da kujem, koga briga?!

Ljudi malo znaju o tvom trenutnom angažmanu, više te doživljavaju kao Marićevu suprugu, pa mi reci čime si trenutno okupirana na poslovnom planu?

– Godinama je Marić slovio za mog “neseserdžiju” i za čoveka koji ne sme od mene da zucne. Red je da se i on malo proslavi. A to zanimanje neseserima i taj nadimak koji je časno podelio sa bivšim dečkom i menadžerom jedne poznate pevačice sam je i smislio. Kao i mnogo toga. Nije preterano maštovit, ali je duhovit. Nekada se čak na sednicama Vlade raspravljalo o slučaju tog divnog intelektualca kojem su večito spakovani koferi i koji je jednom nogom uvek na ulici. U tom kontekstu sigurno nisam bila sobarica i čistačica nego vlasnica “zlatnog zamka”, a i kučka koja ga zlostavlja. Istina je da je životni prostor koji je sve samo ne mali Marić popunio knjigama i slikama tako da za njega u vlastitom stanu nema mesta. No, kako često zaboravi da je jedan stan bukvalno uništio, moram nekad da ga podsetim da Vedranov i moj, eto, neće. Knjiga nema samo u kupatilu, ali ne zato što on misli da im tamo nije mesto, nego zato što misli da bi propale od vlage. Tu je i podrum koji je pun, pa tavan. Milina jedna. Stručnjaci kažu da ima opsesivno-kompulsivni poremećaj, a fokusirao se nažalost na knjige. Šteta što nije zainteresovan za neke retke a ogromne ptice, pse lutalice ili kakve egzotične životinje – iguane, recimo, kad već krokodili ne žive na suvom. Cela ta situacija sa njegovim knjigama i pasijom da ih svakodnevno i besomučno kupuje i da se zatrpava njima jako podseća na priču kada su na suđenju svirepom ubici roditelja advokati koji su ga branili olakšavajuću okolnost tražili u tome što je optuženi ipak postao siroče.

Kako se osećaš kao supruga jedne od najkontroverznijih medijskih ličnosti u Srbiji?

– Nećeš verovati, niti se osećam kao supruga, niti jesam supruga, niti imam nameru da to postanem. Ja prosto ne želim i ne umem da plivam u okeanu presrećnih brakova i neizrecive javne bračne sreće. Moj se gorštački psihokod iliti dinarski DNK teško slaže sa svim formalnim i trivijalnim stvarima. To zaklinjanje pred ljudima, pa i pred Bogom na večnu ljubav mi je kičerica, odbojna kao pihtije, kao želatinasta masa, a i to je boljka dvadesetih a ne mojih godina. A tu sam boljku preležala. Svega je u mom životu bilo previše, svašta sam preživela. Znaš ono Njegoševo o srpstvu? Zla preživjeh tvoja svakolika, a s najgorim ostah da se borim. E to ti je meni asocijacija na brak. Užas!

Tvoje knjige bile su bestseleri, a tvoji tekstovi su se prepričavali, zašto si prestala da objavljuješ?

– Moje knjige i dalje žive svoj život, već celu deceniju su u “Laguni”, a kolumne sam prestala da pišem zato sto su mi Koštunica i njegovi “ljudi” to zabranili. A baš me čudi što sam se i umorila od svega. Bile neke fine situacije… Rat je u Sarajevu, vraćaj se u Beograd, ajde kidnapuj Vedrana iz Nemačke, šta će tamo… A sad malo bombarduju Beograd… A i koje crno pisanje, pa i sam život u to vreme nije imao nikakvog smisla. To su bile strašne godine. Najveći mrak Srbije. A plakali smo kada je Koštunica polagao zakletvu. Nismo mogli ni slutiti da će nam život biti “dolina suza” i da je Milošević bio gospodin čovek i mila majka za tog jezuitu. O Miloševiću smo u “Profilu” objavljivali sve i svašta i nikada nismo imali problem. Čak je njegov sin Marko kod nas reklamirao svoju diskoteku. Elem, gospodin Mračnjak Koštunica je i meni i Mariću zabranio da radimo. Pune četiri godine nas je proganjao. Za nas nigde nije bilo mesta. Jedino se Manja Vukotić usudio da nas pozove kod njega da pišemo, mene pod pseudonimom, a Mareta da uređuje “Reviju 92”. Na tome mu se i sada zahvaljujem. Iako tog vremena ne volim da se sećam. Ni u mislima ne mogu da proživim ponovo sve što mi se sa njim i zahvaljujući njemu i njegovoj “neobaveštenoj” la kampaneli izdešavalo. Kasnije je samo Peconi imao petlju da zaposli Marića na TV. A to se ne zaboravlja. Ja sam počela da radim u “Srbijagasu” kao savetnik za medije generalnog direktora. I jako volim svoj posao. I volim to što gospodin Bajatović nije sujetan čovek koji misli da sve zna najbolje i da mu zapravo savetnici i ne trebaju. On može da se ne složi sa mojim mišljenjem, ali ga bar sasluša. Opet, šta je pa kolumna ili bilo kakav posao u poređenju sa namerom da te ubiju, proteraju iz zemlje, da ti otmu sve što si stekao? A Koštunica je to uradio Karićima. Paradoksalno, zaista, ni “poštenijeg” čoveka ni većih pljački države. Onaj “jedini koji sme da nas pogleda u oči” nije očito nikad ni progledao. Ili je samo kroz prste gledao lopinama oko sebe zarad svog budističkog mira i tihovanja sa čoporom mačaka odabrane sorte. Ili nas je sve lagao, mrtav ‘ladan nas gledajući u oči. Možda nas je sve prezirao. Ne znam. Time se nikada niko nije bavio, kao ni demokratama uostalom. U Srbiji te mogu uhapsiti za krađu žvaka iz marketa, al’ za krađu lanca marketa – jok.

Zbog “Parova” su neki mediji Marića praktično osudili na linč, kako si ti doživela ovu “epizodu”?

– Ma znaju li se odnekud ranije ti moralni mediji i nemoralni Marić, da mi je samo znati?! Mora da su bili zgranuti kada su sve svoje do grla zakopčane “saradnice” i “drugarice” onako na gomili i đuture ugledali u “Parovima” oskudno ogrnute opskurnim ponašanjem. Biće da se čak i njima učinila prostačkom Srbija koja gleda te probisvete i taj polusvet koji je do tada obitavao isključivo u Obrazovnom programu i učestvovao u književnim debatama po gradskim salonima. Ja zaista Marića često ne razumem i još češće mislim da ima poremećaj sličan onom koji u psihijatriji zovu bipolarnim i ne znam šta će mu to sve. I ne znam šta je tu njemu smešno i koga mogu ozbiljno zanimati ili zabaviti Zmaj od Šipova i ta ekipa snova. Ali nije njih stvorio Marić. On je samo omogućio Srbiji da baci pogled na ogledalo.

Marić je nedavno imao ozbiljnih zdravstvenih problema, misliš li da vredi žrtvovati zdravlje da bi čovek u Srbiji izgurao neki svoj naum?

– To samo ludaci mogu da misle, a još veći ludaci da se tako i ponašaju. Nije zdravlje sve, ali sve bez zdravlja je ništa. Ama baš ništa. I te noći, 17. juna 2015. Marića su vrlo simbolično spasile knjige, jer on uprkos svim, bukvalno školskim simptomima infarkta nije hteo da čuje za odlazak lekaru. Vedran, srećom, nije sa njim ulazio u polemiku. On je uzeo nekoliko knjiga koje su mu prve došle pod ruku i zapretio da će ih baciti kroz prozor ne bude li smesta krenuo sa njim na VMA. Marić je nevoljno krenuo, gunđajući sebi u bradu kako pošten čovek ne može ni da se najede a da ga ne maltretiraju. Jer je tog dana jeo nekog muflona sa svojim pajtašima u kafani. Sa sve tartufima, pa ga zato boli stomak. A nepunih pola sata kasnije je bukvalno na stolu gde su mu radili EKG doživeo žestok infarkt miokarda. Izvukao ga je te noći interventni kardiolog dr Raša Romanović, i to levom rukom, ali bukvalno, jer mu je desna bila u gipsu, povređena; udario ga je autobus dok je vozio bicikl.

Nekada ste ti i tvoj sin bili nerazdvojni, kako je vaš odnos evoluirao s godinama i da li si zadovoljna u kakvog je mladića odrastao?

– Vrlo sam zadovoljna tim mladićem, koji je zaista najbolji, najlepši i najplemenitiji deo mene. Bar sa njim nikada nisam imala nikakve probleme. On se za razliku od Marića ponaša ozbiljno i odgovorno.

Kad se okreneš iza sebe, da li i dalje smatraš da su “Muškarci kao čokolada”, kako se zvala jedna od tvojih knjiga?

– Ne treba nikada čitati kako je napisano, niti verovati piscu.

Ostale vesti iz rubrike