Stefan Milenković: Beograd i Srbija imaju genijalan duh, mi smo jedan divan narod

Povezane vesti

Naš proslavljeni muzičar, virtuoz na violini Stefan Milenković, i dalje sa istom strašću prenosi svoje emocije publici, uživa u stvaranju spone između muzike i ljudi, a sem držanja koncerata širom sveta, predaje i na faklutetu u Americi.

– Da, između nastupa (smeh). Bio sam na Džuilijardu skoro 10 godina, prvo sam studirao pa onda i predavao a sada sam na Univerzitetu Ilinois u Čikagu.

 

Stižete li da pratite mlade talente iz Srbije, kako vam se čine kadrovi koji izlaze iz muzičkih škola?

– Imam uvid, da. Definitivno imamo isti procenat talelnta kao bilo gde drugde na svetu. Imamo i te kako dobar profesorski kadar i ti talenti imaju dobre uslove da se dovedu do vrhunskog nivoa. Jedino što mislim da možda fali jeste jedna direktna spona sa svetom i umreženost pa to možda više dobiješ u Beču, Njujorku, Parizu ili Londonu, ali sve drugo je na nivou. U tom smislu ja sam patriota jer mislim da Srbija može da bude velesila violine. Sve ima da to bude. Jedino što treba da gledamo i širu sliku, da oni ne da idu napolje, nego da imaju slobodan prolaz da se za ono što se radi ovde zna i u svetu. Oni neće imati bolje lekcije na Džulijardu nego kod nas. To je moj zaključak, jer sam video mnoge studente koji su na tom istom Džulijardu dobijali lekcije koje su bile retke i užasno pojednostvljene. Nekada je samo reč o brendu. I mi možemo da stvorimo brend, odnosno da ga negujemo i to se u poslednjih nekoliko decenija poboljšalo. Ima zaista dobrih muzičara koji su odavde došli i to može još da se unapredi.

Da li biste se vratili u Beograd, da vam ovde bude baza?

– U poslednje vreme više razmišljam o tome nego pre. Mislim da je to normalno. Postoje ciklusi i u određenim stadijumima života si više vezan za nešto a manje za nešto drugo, ali sada želim da sve više i više vraćam ono što sam naučio napolju ili uopšte u životu. Da vraćam, jer ovaj narod ovde i ti studenti… Neko ko kod nas želi da bude muzičar, to je  tri puta vrednije nego kad neko želi time da se bavi tamo gde je to popularno. Ne kažem da kod nas klasika nije popularna, ali nije nešto što prvo padne na pamet ni što se tiče popularnosti ni što se tiče zarade. Dakle, taj koji kaže „Ja hoću da sviram violinu” u Srbiji, on je meni vredniji od bilo koga drugog u svetu i zbog toga mislim da takvima treba pomoći maksimalno.

Šta vam najviše nedostaje kad odete a šta vam najviše smeta kada ste ovde?

– Beograd i Srbija imaju genijalan duh. Nedavno sam bio u Leskovcu: divni, topli ljudi, fenomenalna pubika. Mi smo jedan divan narod. Imamo neke stvari na kojima treba da radimo ali generalno imamo preduslove da budemo jedan veliki, zabavan, produktivan narod. I to volim. Ta energija, fenomenalan duh i to mi svi, usotalom, kažu, nisam ja jedini. Ono što mi stvarno smeta je što se svuda unutra puši. To nikako ne mogu da podnesem. Znam da je to jedna tema koja ne može tek tako da se iskoreni ali gledam druge zemlje gde je kultura kafića ili pabova možda i ukorenjenija nego kod nas, u Irskoj, Engleskoj, Italiji, prosto ne verujem da i mi to ne možemo da sprovedemo. Mislim da imamo mnogo više discipline nego što delujemo i da smo u stanju da to dovedemo u red. Imamo genetiku za jak i stabilan život i šteta je da je to ostalo kao nešto gde smo iza Evrope i sveta. To mi baš upada u oči svaki put.

Ostale vesti iz rubrike