Nova životna etapa Tanje i Nenada Krstića: Srbija je naša zemlja

Povezane vesti

Nekadašnji kapiten košarkaške reprezentacije Srbije Nenad Krstić pre godinu i po dana iznenadio je odlukom da okonča blistavu karijeru, na šta ga je primorala ozbiljna povreda. U “penziju” je otišao u dresu turskog “Efesa”, a veći deo karijere proveo je čuvenoj “NBA” ligi. Iako ga za Sjedinjene Američke Države vezuju najlepše uspomene, sa suprugom Tanjom doneo je odluku da, zajedno sa njihovo troje dece, ćerkom Elenom i sinovima Filipom i Aleksom, život nastave u Srbiji. U prvom zajedničkom intervjuu proslavljeni košarkaš i njegova lepša polovina ekskluzivno za “Hello!” govore o novom poglavlju života, ciljevima, kao i temeljima na kojima su izgradili neuništivu porodičnu tvrđavu.

Nenade, uživate li u novoj životnoj fazi?

– Nisam znao šta me čeka, ali zaista uživam. Tranzicija kroz koju igrači prolaze po završetku karijere može da bude veoma stresna, što kod mene, na sreću, nije slučaj. Napravio sam plan, osmislio ideje i obaveze, pa mi košarka ne nedostaje toliko.

Šta je najbolje što vam je karijera donela, a šta ste, s druge strane, najteže prihvatili?

– Ne bih mogao da izdvojim samo jednu stvar, jer košarka mi je donela mnogo toga lepog. Pre svega dragoceno životno iskustvo. Zahvaljući sportu upoznao sam različite ljude, živeo sam u nekoliko zemalja, susretao se sa drugačijim kulturama. Sport, generalno, donosi dobro. Druga strana medalje su povrede, one su neminovne i kasnije, kada se profesionalna karijera okonča, mogu da utiču na životni stil. Osećam njihove posledice, ali to je cena uspeha, nešto sa čim živite. Ipak više je pozitivnih stvari.

Igrali ste u Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Turskoj… Jeste li imali dilemu o povratku u svoju zemlju?

– Tokom karije materijalno sam obezbedio porodicu, što je presudno uticalo na moju odluku da se vratimo. To bi trebalo da bude normalno, mada sam se u proteklih godinu i po dana uverio da je ovde zaista teško stvarati. Iako u Americi imamo nekretninu, kao i mnogo lepih stvari koje me za nju vezuju, svoju porodicu ne vidim tamo. Bar ne u ovom trenutku. Srbija je naša zemlja.

Tanja, u kojoj meri se vama život promenio?

– Konačno smo se, posle mnogo godina, skrasili na jednom mestu. Najveća i najvažnija promena za nas je to što više vremena provodimo zajedno i što najzad imamo porodične odmore, proslave praznika… Zahvaljujući tome uspela sam da se više posvetim svom radu.

A post shared by Timeout (@timeoutbasketbol) on

Nenade, u najboljim ste godinama, a zvanično u penziji. Kako vama to zvuči?

– Najblaže rečeno, čudno. Neobično mi je kada čujem reč “penzioner”, ali to je činjenično stanje. Ipak, ja na to gledam kao na završetak jedne i početak nove životne faze. Ništa ne traje večno.

Prednost je svakako to što su vam deca još mala i što imate priliku da učestvujete u njihovom odrastanju. Kojim načelima se vodite u roditeljstvu? 

– Trudimo se da napravimo određeni kalup u skladu sa našim vaspitanjem. Razgovor je osnovni oblik komunikacije, trudim se da kod dece izgradim autoritet. To ranije nije bilo moguće jer nisam toliko bio kod kuće. Živimo u svetu u kojem je sve postalo dostupno, što smatram velikom manom. Deca su nam još mali, a odrastaju u potpuno drugačijem vremenu od onoga u kojem smo Tanja i ja, iako to nije bilo tako davno. Teško je ostati dosledan vrednostima kojima težimo, ali nećemo odustati. Uveren sam da decu oblikuje ono što im “usadite” do sedme, osme godine. Zato je dobro što sam sada uz njih i što intenzivno radimo na tome.

Kako se nosite sa izazovima, partnerskim, roditeljskim i životnim uopšte?

Tanja: Nenad i ja počeli smo da se zabavljamo veoma mladi i sve što danas imamo stvorili smo zajedno. Bilo je tu mnogo izazova, i uspona, i padova, i teških trenutaka, ali gde ima prave ljubavi sve se da prebroditi. Sa troje dece ispunili smo sve o čemu smo maštali i tu nam tvrđavu ništa ne može srušiti.

Nenad: Mislim da je, uz ljubav, tolerancija od presudnog značaja. Mi smo danas zdrava i jaka porodica, a u građenju te tvrđave učestvovali su brojni faktori. Kao što Tanja kaže, prošli smo kroz razne faze, ali sve je to ojačalo naš odnos. Ljubav dođe i prođe, ali ne nestaje, već menja oblik, zbog čega je važno negovati zajedničke vrednosti. Oboje smo ljudi starog kova, presudno nam je da po svaku cenu sačuvamo porodicu, jer smatramo da se na njoj gradi sve ostalo.

Ko je stroži roditelj?

Tanja: Dok smo živeli u inostranstvu Nenad je često bio odsutan, pa su trenuci koje je provodio kod kuće sa decom za njega bili praznik. Tada je sve moglo i sve je bilo dozvoljeno. Mama je, s druge strane, bila dežurna babaroga. Sada je drugačije, granice postavljamo zajedno. I ne žalimo se, uvereni smo da kao roditelji odlično obavljamo posao.

Nenade, vidite li u podmlatku sportskog naslednika?

Nenad: Još su mali, a i ne zaluđujem se time da moja deca moraju da se bave sportom. Naravno, voleo bih da se Filip i Aleksa zainteresuju za košarku i svakako da ću ih ka njoj usmeriti, ali bez bolesnih ambicija. Ne moraju da budu košarkaši po svaku cenu. Ja sam, recimo, i sa očeve i sa majčine strane jedini sportista u široj familiji. Ali, nikad se ne zna, vreme će pokazati.

Po završetku karijere, između ostalog, upustili ste se u proizvodnju rakije. Kako je sportista otvorio destileriju?

To jeste malo neobično. Moja ideja bila je da stvorim dobar srpski proizvod, a rakija to svakako jeste. Razmišljao sam o poslu koji će me odvesti u rodno Kraljevo, gde imam voćnjak. S druge strane, destilerija je sezonski posao, ne oduzima previše vremena, tako da mogu maksimalno da uživam sa porodicom, što mi je sada prioritet. Zajedno sa vrhunskim tehnolozima u hrastovim buradima napravio sam prvoklasno piće i zaokružio jednu lepu priču koja se temelji u našoj tradiciji.

Tanja, posvećeni ste dizajniranju odeće za devojčice. Odakle ljubav prema modi i koliko je ćerka Elena uključena u vaš kreativni izazov?

– Na tu ideju došla sam baš kada nam se rodila Elena. Iako imamo i dva sina, daleko mi je inspirativnije da kreiram za male dame. To ne znači da će tako i ostati. Elena već sada ima izgrađene stavove o odevanju. Odlično zna šta joj se dopada, a šta ne. Ona je moja mala vodilja i podstrek da iznova stvaram nešto novo, drugačije i unikatno. Isuviše je mala da bi bila uključena u sam rad, ali svakako da osluškujem njene, kao i reakcije ostalih devojčica koje posećuju atelje.

Da li je pet vaš srećan porodični broj?

Tanja: Za mene jeste, mada me Nenad nagovara da postane šest. Za sada uživamo sa troje dece, videćemo šta će biti u budućnosti.

Ostale vesti iz rubrike