Milorad Miki Damjanović: Roditelji su me od najranijeg detinjstva učili da poštujem različitost

Povezane vesti

Za dve decenije života u Beogradu, glumac Milorad Miki Damjanović uspeo je da izgradi zapaženu karijeru i obezbedi sebi pristojan dom i život. Iz rodnog Priboja došao je u glavni grad Srbije, gde danas nosi repertoar Beogradskog dramskog pozorišta.

U razgovoru za Glossy priseća se svojih početaka na televiziji i očekivanja od Dana komedije u Jagodini.

Predstava “Moj deda je aut” selektovana je za Dane komedije u Jagodine. Kakva očekivanja imate od ovog festivala?

– To je savremena priča i crna komedija ispričana i režirana na prijemčiv način. Zato očekujem da se pre svega dopadne publici, ali i stručnoj javnosti. Srećan sam jer će tamo gde sam i ja dobio svoju prvu nagradu i moj profesor Predrag Ejdus dobiti priznanje za životno delo.

Igrate homobofa i unuka glavnog junaka. Kako ste pronašli tu mržnju u sebi?

– Rođen sam i rastao u multinacionalnoj sredini, te su me roditelji od najranijeg detinjstva učili da poštujem različitost, na čemu sam im beskrajno zahvalan. Kao glumac, pokušao sam da nađem razlog Bogdanove mržnje. On se oseća izdano i povređeno. Neko ko je njegov idol odjednom izlazi iz okvira koji su mu prihvatljivi, pa samim tim više ne može i ne sme biti njegov idol. To dilema ga psihički uništava i svoju frustraciju kanališe i kroz agresiju.

U svom matičnom pozorištu pripremate i neke nove komade?

– Počinjem s radom na predstavi “Klošmerl” u režiji Kokana Mladenovića, s kojim nisam dosta dugo radio, a uporedo ću raditi i na isfrustriranom glumcu u komadu “Na tragu” Nikole Milojevića, u režiji Nenada Gvozdenovića, s kojim sam radio jednu od mojih omiljenih predstava sa tekućeg repertoara “Pomorandže za zbogom”.

Kada ste pozvali pevačicu Tijanu Dapčević da zaigra s vama u komadu “Puče bruka!”, nekako ste joj otvorili vrata glume. Da li biste voleli s nekim drugim iz javnog posla da stanete na daske koje život znače?

– Tijana Dapčević i ja smo imali zaista uspešnu saradnju i postali smo izuzetno dobri prijatelji. Nikada ne bežim od novih izazova i siguran sam da ću, ukoliko se ukaže prilika, ostvariti lepu saradnju s nekim drugim iz javnog života.

Proslavila vas je emisija “Hugo”. Kakve uspomene vas vežu za taj format i rad na BK televiziji?

– To je bila jedna ozbiljna, nova, moderna – dobra televizija na kojoj sam naučio osnove televizijskog zanata koji su mi kasnije pomogli u snimanju velikih serija.

Zašto vas nema na filmu ili televiziji?

– Dosta dugo sam bio televizijski glumac za decu. Oprobao sam se i na filmu. Ipak, pozorište je mesto gde se osećam kao riba u vodi. Tu radim na svom glumačkom usavršavanju i vidim napredak, što je za jednog glumca od neprocenjivog značaja. Zbog toga sam, u stvari, i studirao baš glumu. Doduše, ne bi bilo loše da uleti neka serija. Pedesetak epizoda, bar.

Prošle godine ste proslavili četrdeseti rođendan. Kako vidite sebe za 10 godina?

– Kao ponosnog tatu.

Ostale vesti iz rubrike