Ivana Panzalović: Tragedija me je naučila šta je istinska sreća

Povezane vesti

Dva hica iz pištolja, ispaljena prošlog septembra na Dedinju, jedan život su okončala, a drugi zauvek promenila. Glumica Ivana Panzalović dugo se oporavljala od šoka kada je njen verenik, ugledni beogradski hirurg Srđan Cvetanović potegao obarač i pucao u njenom pravcu. Uveren da joj je presudio, bez razmišljanja je odlučio da isto učini i sebi.

– Svesna sam da ću do kraja života u glavi imati sliku jedne završne scene. One prethodne možda i zaboravim. Plašim se kako ću dalje – ovim rečima je iz bolničke postelje opisala svoje stanje neposredno posle tragičnog događaja koji je pukom srećom preživela.

Osam meseci kasnije, predstavom “Na tragu” tridesetogodišnja glumica vratila se na scenu “Beogradskog dramskog pozorišta”, a u intimnoj ispovesti za “Hello!” progovorila je o najtežem, ali i, kako kaže, najlepšem periodu života, velikoj transformaciji i dragocenim lekcijama koje je savladala na surov način.

Kako ste doživeli povratak na scenu?

– Uloga u pozorištu došla je u pravo vreme, kao što verujem da će ubuduće sve dolaziti kad mu bude vreme. Bila sam iznenađena što me reditelj Nenad Gvozdenović nije “šablonizovao”. Naprotiv, dodelio mi je rolu kakvu do sada nisam igrala, tihe, povučene i mirne žene. Zajedničko nam je samo to što obe beskrajno volimo pozorište. Prihvatila sam izazov i, posle gotovo šest meseci pauze, počela da radim i provodim prijatno vreme sa kolegama. Posle premijere dobili smo odlične kritike. Na sceni sam se uvek dobro osećala, ali rekla bih da je povratnička predstava dala sasvim novi impuls mom životu i radu. Bio je to trenutak kada sam istinski shvatila zašto “daske život znače”. Celim bićem poklanjate život liku koji tumačite. Toga sam uvek bila svesna, ali čudesno je što je i moj život sada u potpunosti osvešćen. Zahvalna sam Bogu što sam živa i što mogu da radim. Pozorište je lek.

U kojoj fazi je vaša karijera, da li su u planu još neki projekti?

– U komadu “Na tragu” igram predivnu dramsku ulogu, pa je red da se sa narednim projektom vratim komediji, tako da trenutno radim na jednoj predstavi u sopstvenoj produkciji. Okupljam saradnike, ali ne žurimo sa realizacijom, važan je kvalitet. Nadam se premijeri početkom sledeće sezone.

Ljubavna priča koju ste doživeli sa hirurgom Srđanom Cvetanovićem mogla bi da posluži kao scenario za ozbiljnu dramsku priču. Da li biste pristali na tako nešto?

– Život piše scenarija. Ono što vidimo u pozorištu i na filmu oslikava stvarnost bez preterivanja. Svako emotivno iskustvo glumcima može da posluži pri tumačenju likova i naša je sreća što smo u prilici da neke emocije koje smo proživeli u privatnom životu pokažemo na sceni. To je oslobađajuće. Doživela sam i ogroman bol i neizmernu sreću, a između te dve krajnosti sijaset nijansi najrazličitijih emocija. Pristala bih na svaku ulogu koju umem da opravdam. Ukoliko bi nekom scenaristi moj život bio inspiracija, to je u redu, ali krajnji produkt morala bi da bude plemenita, humana poruka. To je umetnost – život.

Šta se sve promenilo posle nemilog događaja?

– Prvih mesec dana bila sam fokusirana isključivo na psihofizički oporavak, što je bilo najteže. Slušala sam savete lekara i uglavnom mirovala. Želela sam da izbegnem ogromnu medijsku pažnju, da sačekam da se prašina slegne. Nisam izlazila iz kuće, čitala sam, gledala filmove. Vreme sam provodila sa porodicom, posećivali su me prijatelji i kolege, dobijala sam ljubav sa svih strana. Potom sam počela da treniram, da izlazim, i sve je postalo lakše. Želela sam da budem dobro, kako bi svi koji me vole bili srećni. Nepoznati ljudi zaustavljali su me na ulici tek da mi poželele sreću. Nemerljiva je podrška onih koji vas ne poznaju lično i nemaju zadnje namere, koji zastanu, pokažu humanost i ohrabre samo jednom rečenicom. U proteklih pola godine shvatila sam šta je istinska sreća.

Doživljavate li 7. septembar kao vaš drugi rođendan? Kakva je Ivana koja se tada rodila?

– Neka bude moj drugi rođendan, mada sam uverena da bi svaki dan trebalo da živim spontano, zahvalna što sam se probudila. Uz širok osmeh. Septembar je početak lepšeg i smislenijeg života. Ako sam ranije umela da sve što se dešava uzmem zdravo za gotovo, sada verujem da osmeh nema cenu. Trebalo bi osvestiti svaki trenutak jer se neće ponoviti. Nijedan problem nije nerešiv. Posvećena sam ljudima koje volim i koji mi prijaju. Energiju čuvam, a emocije dajem onima koji ih cene i uzvraćaju. Niko ne zna koliko mu je ostalo, zato ne trošim vreme na gluposti i površne ljude.

Slučaj nije završio samo u crnoj hronici, već je nedeljama bio analiziran u gotovo svim medijima. Kako ste se borili sa tolikim pritiskom?

– Nikada neću razumeti senzacionalizam pojedinih medija, sve pod maskom prividnog lamenta nad mojom pričom. Donekle sam pratila poluinformacije i laži koje sam o sebi slušala i bila prilično uznemirena njima, a s druge strane, uglavnom sam nailazila na tačne i korektne informacije. U svakom slučaju, bio mi je potreban pre svega fizički, a potom i mentalni oporavak. Povukla sam se i nisam želela da se pojavljujem u javnosti, niti da delim svoju priču zarad publiciteta i naslovnih strana. Prestala sam da čitam i slušam o sebi. Najbitnije je da sam zdrava i pre svega živa, sposobna da radim i volim. Moja parola uvek je bila “u se i u svoje kljuse”. Tako je i danas. Tuđi život me ne zanima, nemam volje ni vremena za to, vodim brigu isključivo o svom. Uverena sam da bi svet bio mnogo lepši kada bi svako prvo sredio svoje dvorište. Važna sam sebi i ljudima koje volim, tu je ključ mog trenutnog mira.

Kada ste shvatili šta vam se zapravo dogodilo i prihvatili činjenicu da vam se život promenio iz korena?

– U svakom trenutku bila sam svesna dešavanja i okolnosti. Znala sam da je to što sam preživela isključivo Božja volja, a potom i tima lekara koji su me operisali i vodili. Otac mi je hirurg, sve vreme je bio uz mene, i mislim da su njegova podrška i znanje bili presudni za moj oporavak. Bezrezervno sam mu verovala i bio je u pravu kada je rekao da će za nekoliko meseci sve biti u redu.

Statistički podaci o zlostavljanju žena govore da je problem krajnje ozbiljan. Jeste li u naknadnim analizama uspeli da prepoznate znake koji su u vašem slučaju ukazivali na opasnost?

– Ta neumitna statistika poražavajuća je za našu zemlju. Nisam trpela nasilje, najgore mi se desilo u samo jednoj noći. Sigurno je da ne bih bila na tom mestu da sam predosetila nasilje i zločin. Javno i oštro osuđujem svaki pokušaj maltretiranja. Opravdanje ne postoji. Na tu temu mnogo se govori, i u pozorištu, i na filmu. Pogledati tako nešto može da bude poučno i oslobađajuće. Glumica sam, umetnošću ću se boriti za humanost.

Nepovoljan aspekt crne statistike je i činjenica da je psihoterapija mnogima u našem društvu još tabu tema.

– Psihoterapija nipošto ne sme biti tabu. Da, posećivala sam psihijatra, doduše u kratkom vremenskom periodu, i sigurno je od velike pomoći da neko sa strane sagleda šta vam se desilo i da svoje mišljenje. Psihijatar mi je predočio statistički podatak da jedan u 10.000 slučajeva preživi to što sam ja preživela. Malo li je da budem srećna i nasmejana?! Danas postoje različite tehnike rada na sebi, trebalo bi shvatiti da je svako od nas gospodar svog života, nipošto tuđeg. Od toga koliko se bavimo sobom zavisi kvalitet i radost življenja. Ja sam to naučila. Ne tragam za uzbuđenjima, može se reći da vodim život koji mi prija. Bavim se poslom koji volim, treniram gotovo svakodnevno i imam obične dnevne rituale – viđam se sa porodicom, idem na kafu ili ručak sa prijateljima, radim, čitam… Ne dozvoljavam da me remete nebitne stvari. Rad je najbolji lek. Za sve.

Uspevate li da razgraničite loše iskustvo i nove prilike u emotivnom životu? Jeste li spremni za novu ljubav?

– Ne plašim se ljubavi, a muškarcima nikada nije bilo lako da dođu do mene. Važno je da sam ja spremna za novu ljubav, verujem u nju i nadam joj se. Loše iskustvo ne sme da koči i bude merilo budućih odnosa. Svaka emotivna priča ima težinu i nije za poređenje ni sa jednom prethodnom. Život mora dalje.

Kako danas gledate na partnerske odnose?

– Partnerski odnosi su stvar kompromisa. Jedino smisleno je da, ako delite intimu sa nekim, mora da postoji međusobno poštovanje. Nikoga ne treba menjati, niti je to moguće. Možemo da radimo na sebi, pa ukoliko je emocija koju emitujemo uzvraćena, uspeli smo.

U prkos traumi koju  ste doživeli, pozitivno gledate na život. Odakle izvire t aj optimizam?

– Posle svega što mi se desilo, srećnija sam i zadovoljnija nego ikada, jer sam dobila najskuplji poklon – život. Ako sam već morala da prođem sve te muke, bila bih glupa da ne prigrlim život i ne budem zahvalna Bogu. Preživela sam gotovo nemoguće, dobila šansu i sigurno da ću je pravilno iskoristiti. Odatle izvire moj optimizam. U međuvremenu, radim na sebi. U svakom smislu. U mom slučaju izreka “ono što me ne ubije, ojača me” dobila je bukvalno značenje.

 

Ostale vesti iz rubrike