Mirjana Bobić - Mojsilović: Umetnost življenja

Mirjana Bobić - Mojsilović: Umetnost življenja

Autor: | 15/04/2011

0

Novinarka, književnica i slikarka Mirjana Bobić-Mojsilović nedavno je svoju nepresušnu stvaralačku energiju pretočila u pozorišni komad. Nadarena umetnica režirala je predstavu „Pozovi M radi užitka“ koja je premijerno izvedena 9. aprila u „Zvezdara teatru“. Poznata Beograđanka, majka dvadesettrogodišnje kćerke Mile, potpisuje scenario, režiju i izbor muzike za komad koji je pod nazivom „Imitacija života“ izveden 2003. godine, ali je tada vrlo malo igran. U tragikomičnoj priči o umetnicima u tranziciji, u novoj predstavi uloge tumače Snežana Savić, Katarina Žutić i Ivan Jevtović. Udovica je ostala kada je Mila imala samo godinu dana, a danas je njena kćerka uspešna studentkinja arhitekture. Mirjana ne krije da je zaljubljena što se po njoj vidi - uvek je nasmejana i pleni pozitivnom energijom. Sa sportskim menadžerom Dušanom Odžaklićem je više od godinu dana u srećnoj emotivnoj vezi. Mirjana ima dve sestre, mlađu i javnosti poznatu bliznakinju Zoricu i stariju Gordanu. Po sopstvenom priznanju, najviše voli da kuva za prijatelje, a po tuđem, pravi najbolje zabave za njoj drage ljude. Šarmantna umetnica, koja mladalačkim duhom često ume da zarazi sve oko sebe, za magazin „Hello!“ kaže da se nada da će posle premijere predstave „Pozovi M radi užitka“ upriličiti zabavu u svom domu.
Šta publika može da očekuje na premijeri i da li će komad biti provokativan kao i naziv predstave?
- U pitanju je moj komad, to je prava melodrama, predstava koja ima humor, mnogo emocija I, naravno - drame. To je priča o umetnicima koji se snalaze da bi preživeli i kao ljudi i kao stvaraoci. Ponekad, u ime nekog višeg cilja, činimo neke stvari koje su ispod “crte”. Zapravo, reč je o komadu koji dotiče svako vreme i sve generacije. On govori o potonuću, posrnuću, stidu i katarzi, ali na kritički način govori i o sadašnjem trenutku u kome je većina ljudi bez nade da će biti bolje. Vaša drama po kojoj je nastala predstava „Pozovi M radi užitka“ već je pre osam godina igrana pod nazivom “Imitacija života“.
Rekli ste da je danas aktuelnija. Zbog čega?
- Možda je aktuelnija zato jer se naši snovi s početka ovog milenijuma sve više pretvaraju u puko sanjarenje. Razočarani smo i kao pojedinci i kao društvo. Niko nam nije objasnio da tranzicija i kapitalizam znače apsolutnu nesigurnost. Moji junaci su suštinski očajni umetnici - dve glumice i jedan pisac. Reč je o očiglednoj istini - za svakoga postoje šanse što je danas toliko vidljivo, samo ako smo u nekoj stranci. Usamljeni pojedinci se i danas, kao i uvek, bore sami.
Ovo je veliki povratak glumice Snežane Savić za koju ste rekli da je otkrovenje za vas i da je liku Olge Krunić dala novu dimenziju. Kakvo je vaše iskustvo u radu sa njom?
- Ona je pre svega jedna divna i potpuno neopterećujuća osoba, a kao glumica ima zaprepašćujući dijapazon lica. U Katarini Žutić i Ivanu Jevtoviću, koji su pozorišne zvezde, Snežana Savić ima zaista sjajno društvo i podršku za povratak na pozorišnu scenu.
Zašto ste izabrali "Zvezdara teatar" kao mesto gde će se igrati vaša predstava?
- Zato što je “Zvezdara” jedno moderno pozorište otvoreno za saradnju, zato što izuzetno poštujem Duška Kovačeviča, našeg najvećeg dramskog pisca, i zato što se tamo svi mi osećamo kao kod kuće. Osim toga, moj producent Maja Stojanović i agencija “Impresario“ već su u tom teatru postavili moj komad “Suze su Ok“, koji uskoro slavi stoto izvođenje na toj sceni. Nadam se da će i ”Pozovi M radi užitka” biti tako dugovečna predstava. Da napomenem, prva repriza ovog komada biće 18. aprila.
Osim scenarija i režije ove predstave, potpisujete i izbor muzike. Koji muzički žanr publika može da očekuje u ovom komadu?
- Birala sam prijatnu i nepretencioznu muziku. Muzika treba da pomogne atmosferi, a ne da dominira. Dakle, ima malo klasike, ali preovlađuje džez. To su džez standardi, a Katarina Žutić je na klaviru i na bas gitari odsvirala dve velike teme. Zaista se ponašamo kao mala trupa i sve radimo sami. Snežani Savić sam lično sašila haljinu za predstavu, a sve probe pre izlaska na scenu imali smo u mojoj dnevnoj sobi.
Da li će vaša kćerka Mila doći na premijeru i da li vam je dala neki savet ili kritiku u vezi sa pripremanjem ove predstave?
- Naravno da će doći. Sa njom sam se konsultovala o scenografiji, muzici, pa čak i kostima za Ivana Jevtovića. Ima neverovatno dobre primedbe, a njene kritike uvek slušam sa najdubljom pažnjom, jer je prema meni veoma stroga.
Pokazuje li Mila sklonost ka pisanju? Šta je, osim arhitekture, još zanima?
- Mila upravo sprema diplomski na arhitekturi. Ne bavi se pisanjem, ali je, kao i mene, zanimaju različite stvari - od istorije umetnosti, društvenih teorija, antiglobalističkog pokreta, preko filma, muzike, do psihoanalize i vajarstva. Tako da imamo o čemu da pričamo.
Koliko vam je značajna podrška partnera Dušana Odžaklića u vašem kreativnom stvaralaštvu?
- Mnogo mi znači njegova podrška. Ne možete se baviti umetnošću, a biti sa nekim ko to ne podržava.
Jeste li imali prilike da se odmorite pre početka iscrpljujućeg rada na predstavi? Da li ste možda negde putovali?
- Ne, nisam ni trena imala odmora otkako smo počeli rad na predstavi, ali, na sreću, bila sam na odmoru u februaru, pa ne mogu da se žalim.
Pravite li još uvek najbolje žurke za prijatelje u vašem stanu?
- Da, nadam se da će prva sledeća večera kod mene biti posle premijere.
Da li vam je ekonomska nezavisnost oduvek bila važna i šta za vas predstavlja novac? Jeste li ikada stremili bogatstvu?
- Po mom mišljenju, ekonomska nezvisnost za ženu je nešto zaista najvažnije. Mislim da žena, kada se prepusti tuđem novčaniku, ma koliko taj novčanik bio debeo, nužno gubi slobodu. Naše majke i očevi živeli su drugačije, imali su drugi sistem vrednosti, pa je bilo moguće da u njihovo vreme majka domaćica bude ne samo stub porodice već i da donosi odluke. Danas je nametnut neviđeno staromodan koncept - da je za devojku važno da se dobro uda da ne bi morala ništa da radi. Kao da je rad loš životni izbor. Ubeđena sam da je novac sredstvo manipulacije i kontrole. Svaki put kad pružite ruku da vam neko nešto kupi, gubite deo slobode, a sloboda je najvažnija. Novac me samo u tom smislu zanima i nikada nisam maštala o bogatstvu, ali o boljem životu jesam. To znači da sam uvek znala da svojim radom mogu da napravim neki život, dobar život. Ne mislim da je velika sreća u velikom novcu, a strašna je iluzija pomisliti da nam veliki novac obezbeđuje veliku i doživotnu sigurnost. Jedina sigurnost sa kojom normalan čovek može da računa u životu jesu vlastite moralne vrednosti i vlastito znanje. Koliko god da ste bogati, ne možete pojesti tri kilograma bifteka za ručak, niti vam novac može produžiti život, niti vam leto može trajati trista šezdeset pet dana. Onda ne vidim zašto se tako ponižavajuće stvari rade zbog novca. I još nešto, besomučna kupovina predmeta uvek je surogat za nešto što nemamo u nama. Što se više spolja okitimo savremenim “znakovima vrednosti”, to je sigurniji manjak nečega iznutra. Jedino što je važno u životu, važnije od svakog novčanika, od svake spoljašnjosti - jeste ljudska sloboda, i uz to, naravno, kreativni pristup životu. Raditi ono što volimo, to je jedini izvor sreće i zdravlja. Jer, kad radimo ono što volimo, privlačimo sve što nam treba, a pre svega ljude koji nas vole i koje ćemo voleti.


Šta za vas predstavlja vrhunac ljubavi i koje osobine suprotnog pola su vam najbitnije?
- Kad ste mladi, mislite da je vrhunac ljubavi zaljubljenost. Kad postanete zrela osoba, uviđate i druge važe stvari. Ljubav je i kada vam je zabavno da sa voljenom osobom sedite kod kuće i gledate film, ljubav su male stvari. Vrhunac ljubavi je kad dvoje postanu prijatelji - kad se razumeju, poštuju, podržavaju, kad se zajedno smeju. Ako nismo suštinski najbolji prijatelji, onda ne znam da li se može govoriti o ljubavi.
Da li vam je drago što je Mila izabrala svoj put, drugačiji od vašeg? Koje savete ona najčešće traži?
- Naravno da sam zbog toga izuzetno srećna. Sa kćerkom sam razvijala takav odnos da smo uvek pričale i o raznim drugim stvarima koje ne pripadaju samo odnosu majka-kćerka. Kad god bih skupila neki dinar, putovale smo gde sam joj pokazivala zgrade, ulice, muzeje. Mnoge evropske gradove prvi put je videla sa mnom, peške, bila je pravi mali turista. I dan-danas znamo da odemo u Beč na dva dana, na primer, na izložbu Fride Kalo, ili u Berlin na izložbu “Melanholija”, ili u Bilbao da vidimo “Gugenhajm” muzej, ili u San Sebastijan da vidimo Čilidine ”Češljeve vetra”. Vodila sam je u pozorište, na koncerte. Uvek je volela da čita. I, naravno, da je postajala moj sagovornik. Uostalom, ona je moj prvi književni čitalac i moj prvi kritičar. Uvek je pitam šta misli o onome šta radim, i uvek sa pažnjom slušam njene primedbe i savete. Sada ona sprema diplomski na arhitekturi i ja sam zbog toga jedna ponosna mama. Ponosna sam ne samo zato jer sam je izvela na put nego i zato što je postala kulturna i obrazovana devojka sa kojom obožavam da o svemu razgovaram.
Volite li da za društvo napravite neko domaće jelo ili obrok iz svetske kuhinje?
- Poznato je da ja volim da kuvam, svakoga dana pripremim ručak, ne volim da podgrevam hranu, a s obzirom da nemam radno vreme, jer je moj posao u kući, lako mi je da budem ”idealna domaćica”. Volim da kuvam prijateljima, ali u poslednje vreme nisam baš tako često imala goste na večeri, jer sam bila suviše zauzeta. Rado eksperimentišem u kuhinji, ali moram da priznam da mi se dogodi da totalno zabrljam i da mi večera bude loša. Ali i to je život - umem da živim sa sopstvenom nesavršenošću. Dolazi proleće i obožavam da idem na Kalenić pijacu, kupujem povrće i kuvam. Nedavno sam napravila kapamu bez mesa, samo mladi luk, zelje i sremuš, aleva paprika, vegeta i na kraju limun.
Koliko ste ispunjeni u ovom trenutku i šta vas najviše usrećuje?
- Mnogo radim na svojoj sreći. Trudim se da ovom životu dodam malo “soli”. Videla sam da mi je procvetala magnolija u dvorištu. Spremam premijeru u ”Zvezdari”. Radim sa divnim glumcima. Pre neki dan sam vozila petsto šezdeset kilometara do Teslića u Bosni, gde sam imala promociju knjige, i nazad. Uveče sam sa mojim dragim popila čašu crnog vina. Neko bi rekao da je to ništa, da je to obično, neko bi se pitao šta je tu sreća. Moj odgovor je - sve.

Piše: Nadežda Jokić
Foto: Vukica Mikača

Komentari (0)

Loading
Tamara Roksandić hellomagazin

Pročitajte još

Najnovije vesti